Bitef

ni za neku čisto formálnu promenu ugnjetavanja on nije bio zainteresovan. Büchneru je bilo jasno da je društveni rezultát francuske revolucije bio, u stvari, pobeda buržoazije, to jest da su njegovi siromašni bili dva puta izigrani, imajuči u vidu julsku revoluciju 1830, godine. U tome je Büchnerovo interesovanje za vremenski odredeni trenutak Dantonove smrti, obeležen istorijom francuske revolucije 1789. godine. Pošle pobeda nad unutrašnjom i spoljnom reakcijom postavilo se pitanje preispitivanja, koje je glasilo: Sta daIje? Uzrok razmimoilaženju, pri tom, nije bio u kontroverznim shvatanjima između Dantona i Robespjera, več u svetskom istorijskom pitanju da li revoluciju treba nastaviti u duhovno-političkoj oblasti ili, рак, u ekonomskoj. I Danton i Robespjer zalagali su se za korenitu promenu u imovinskim odnosima. Kao stvárni protivníci Dantona i Robespjera pojavljaju se siromašni, kóji očekuju poboljšanje njihovog bednog socijalnog stanja. Za njih borbe heroja Dantona i Robespjera - u ekonomskom pogledu ne znače ništa. Ni Danton ni Robespjer ne nude neki socijalni program za oslobadanje masa. Ni u istoriji, pani u komadu. Pored ostalog, obojica su učestvovali u uništenju ebertista, koji su nameravali da sprovedu izmene u imovinskira odnosima. Dantonova i Robes-

pjerova borba koja se odnosila na pitanje kako novi tövek treba da bude zbrinut pokazala se kao nereálna. Epikurejski čo vek i asketski tövek vrlina - obojica predstavljaju izmišljene modele, kóji su planirani bez veže sa promenama socijalnog stanja. A to i jeste neuralgična tačka revolucije 1789. Zato je Büchner upravo to razdoblje izabrao za svoj komád. Umesto da sprovode revoluciju u ekonomskim područjima, ugovorne strane zapliču se u medusobna optuživanja, pa čak i sudske procese, sa jedinim ciljem da se održe na vlasti. Političko objašnjenje Büchnera ne odnosí se, prema tome, na razmirice izmedu Dantona i Robespjera, već na njihovu nemoc da uvide stvarnu istorijsku nužnost, To saznanje bilo je Büchnerov lični politički program. Njegóv program sastojao se u ekonomskoj revoluciji, a ne u nečem po ugledu na Rousseaua. Büchner se nalazio u središtu tih osnovnih razmimoilaženja, kao što tvrdé svedoci njegove ilegalne delatnosti. Razlog za iznošenje ovih razmirica na pozornicu treba tražiti u njegovoj biografiji (predstoječe hapšenje). Teatar, kao simbol za svet, pojavljuje se u vidu amblemskog modela več u baroku. Kod Büchnera ne predstavlja samo pozorišni tok radnje model političkog saznanja več pojam samog teatro: Svi mi slojimo na pozornici i, na kraju, bitemo stvarno pogodeni.

6. téza Dantonova smrt je pozorišni model i niukoliko ne znači odraz stvamosti. To proizlazi iz samog komada. Na to ne upučuju samo mnogi citati iz dela Shakespeara, Grabbea, Brentanoa, Heinea, Goethea, jer sám Büchner u komadu poručuje: Savetujem vam, podite u pozorište!. U švom Umetničkom dijalogu izmedu Camille Desmoulinsa i Dantona on se protiví nekoj idealizovanoj predstaví o životu, koju smatra lažnom. Nasuprot tome, on podvlači realnost Ulice. Komád je sam po sebi kontradiktoran: istorijska zbivanja prilagodena su pozorišnom modelu shvatanja - pozorište i stvamost. Prilikom realizovanja komada u pozorištu moraju se, prema tome, primeniti pozorišna sredstva. Ta sredstva povode se za pevačima, komentatorima übačenih pesama, za pozorišnira karakteristikama prizora. I zato se i šaptač Simon ne pojavljuje bez razloga. Da bi Büchnerova nastojanja postala teatarski očigledna, dovoljno je istači pozorišna sredstva u prvi plan. To bi se mogio postici kad se izvođači ne bi ponášali kao da su istorijske ličnosti, več da umesto toga koriste mogućnost da ih prikážu u kontradiktornom svetlu. Zvučí, doduše, paradoksalno, ali ovaj način prikazivanja je paralelan sa životom samog Büchnera. 7. téza Bühnerov komád Dantonova smrt nije komád direktnog, već indirektnog iskazivanja. Büchner je bio dovoljno realista da bi iskustvo, stečeno u njegovoj ilegalnoj revolucionarnoj delatnosti, koja ga je nagonila na stalno kamufliranje i munjevito menjanje uloge, mogao primeniti i u svojim literarnim ostvarenjima. Njegova prividno objektívna dokumentarnost u takozvanim Stravičnim prizorima iz doba francuske revolucije slúžila je upravo prikrivanju prave slike stvarnosti. Opravdanost tog postupka pokazala se prilikom prvog čitanja njegovog komada Gutzkowim, jer se medu prisutnima nalazio i jedan Metternichov špijun. Büchnerov trik sastoji se u tome što on, uz pomoc pozorišnog realizma svojih ličnosti, ispoljava zabrinutost, koja dolazi u kontradikciju sa njegovim pravim namerania, jer se one zasnívajú na istorijskom materijalu. dvom indirektnom načinu iskazivanja pripadajú i Büchnerovi realistički Prizori iz građanskog života. Njegovi siromašni bili su u stanju da formulišu pitanja svojih stomaka, bez mogučnosti da pruže neki drugi ideološki program. Sve što je mogao ovim putem da prikáže bila je njihova ranjivost, njihove zablude, očajanje i nemoc koja se izrodila u agresiju. Karí Marx je podneo svoju disertaciju na ternu Razlika između demo-