Bitef

va da se na njih opšimije odgovori u komediji u stihu. Elinovo budenje (1887), koja je sačuvana u fragmentima, i posrednije u komediji Deca i ludaci (1889/90). U ospegu Prolečnog budenja mogu se nazreti kasnije pesme kao što su Wendla i Ilse, a takođe 1 Wedekind-ovi dramski planovi prvog pariskog perioda pod naslovom Spätsommer (Kasno leto) i plan za jesen 1893. godine, Frühlingserwacben Pendant (Pandan buđenju proleća). U oktooru 1891. godine je objavljen komad Budenje proleća - Dečja tragedija u izdanju Jean Grossa u Cirinu, u malom izdanju na račun autora Drugo izdanje je objavila izdavačka kuca Caesar Schmidt u Cirihu 1894. godine, treće izdanje je usledilo tek 1903. godine, četvrto izdanje 1906. posredstvom izdavaća Alberta Langena u Minhenu, Komád od prvog izdanja nosi posvetu: Tajanstvenom eospodinu. Autor. Od rukopisaove drame je sačuvana samo jedna jedina strana. Prva izdanja su prošla nezapaźeno kod čitalaca, ali i u poznatim književnim ćasopisima Poezija, o kojoj književnici ikritičari ćesto diskutuju u privatnim krugovima i koja donosi ime Wedekindu, smatra se nepodesnom za izvođenje: strahuje se

da bi materija i sadržaj naišli na neodobravanje kod cenzure i publike, veliki broj uloga za mlade je otežavao podelu uloga, a često menjanje scene se nije moglo uklopiti sa masivnim dekorom prirode i stilom režije Mainingera, Premijera koja je održana 20. novembre 1906. godine na Berliner Kammerspielen - 15 godina posle objavljivanjal - doživela je iznenađujući uspeh. Režija Max Remhardta, koja koristi novu pozorišnu tehniku (pokrętna pozornica; prospekti umesto masivnog dekora; promene u otvorima portala korišćenjem providniH zavesa itd), dopuśta da kao glavni akter uvek igra proleće, u čaroliji štimunga scenografije Karl Walser-a, koja je posluźila kao model za mnoge kasnije гейje. Reinhardt je za premijeru sakupio elitu glumaca: Alexander Moissi (Morîtz), СатШа Eibenschutz (Wendla), Berhardt von Jacobi (Melchcior), Gertrude Eysoldt (Use), Hedwig Wangel (gospoda Gabor), Albert Steinrück (gospodin Gabor), Emilie Kurz (gospoda Bergmann), Viktor Arnold (Rektor) - i Frank Wedekind, koga je kasnije zamenio Eduard von Winterstein, kao tajanstveni gospodin. U februaru 1908. godine je već izvedena dvestota od ukupno 351 predstave öve inscenci-

je. Premijera Budenje proleća označava jasan zaokret na Wedekindovom putu ka nemačkim pozomicama, takođe i onima u provinciji: u sezonama od 1897/98. do 1901/02. usledilo je 19 inscenacija Wedekindovog komada, od 1902/03. do 1905/06. ih je bilo 65, od 1906/07, do 1912/13. ih je već bilo 279. Prosečan broj inscenacijapo sezoni je prvo iznosio četiri, zatim 16, aposle premijere Budenje proleća 40. U sezoni 1907/08, koja je usledila pośle ргеmijere, Budenje proleća je inscenirano u 13 pozorišta. Ukupan dokazani broj inscenacije ove drame je iznosio 211, a brój predstavaje dostigao 2.542, Ovaj komád je na pozornicama u Berlinu doživeo 20 sezona (sedam inscenacija sa 765 izvođenja); Budenje proleća je, ako se pode sa ovog aspekta, jedna od najuspeśnijih novijih nemačkih drama □ Manfred Hahn

Biedo beskrajno nebo Buđenje proleća, svojutreću dramu, Wedekind je kao 26-godišnjak pisao odjeseni 1890. do Uskrsa 1891. godine. Objavljena je u oktobru 1891. godine u ciriškoj izdavačkoj kuci Jean Gross. Na naslovnoj strani je prema ideji Wedekinda, koju je realizovao Franz Stuck, prikazan je prolećni pejsa! Biedo beskrajno nebo, široka livada, u daljini brežuljci, kontúré dva mlada drveta u cvatu, raskošno izniklo cveée, laste, Priroda buđenja proleća - ali u bledim skoro pepeljastim bojarna; nagoveštaji nesklada Naslov i podnaslov drame, naštampani u bledo-crvenoj i crnoj boj i preko ovog prolećnog neba, još više ističu kontrast: Budenje proleća i Dečja trgedija, reči u oštroj odudarnosti ukazuju na napetost između mladog života koji se budi i onog koji tragično propada.

114

I3ITI=I=