Bitef

Wedekind definitivno odbacuje slatkorečive hrišćansko-idealističke fasade svoje i svačije mladosti. Veliki destruktor buržoaske ideologije, Frank Wedekind, opisuje time jedan krug više na spirainom putu ka blistavom slapu Prauzroka - istovremeno razotkrivajući i sav humani idealizam kao iluziju. Označavajući svako građansko društvo kao skup uspavanih čudovišta, u isti mah je bio veoma neraspoložen i prema uzvišenim lažnim načelima utopista, u kojima je tama zabranjena a jedino svetlost dopuitena. Nije imao razumevanja za nedotupavne optimistáké groteske sa bezoroj otužnih divata, Prozreo je da i u jednom i u drugom svetu, i u starom i u növöm, život predstavlja jeres, a bővek šizmatičkog stvora - nenormalnu pojavu, pobedu individualnog, kojeg društvo uvek teži da vrati na pravi put.

Wedekinda, dakle, nisu interesovali đružtveni i politički, nego moralni preokreti. On ne konstruše da građansko društvo mora neizbežno propasti; on samo konstatuje da je to društvo užasno nernilosrdna borba. Pisać Dečje tragedije nije se zanosio mogućnostima za promenu društva - dečjim snovima о sreću; želeo je samo da se opremi tako da može dostojanstveno da savlada život. A na socijalizam je gledao kao na pokret idealistükih popravljača sveta. Idealista kao Moritz, koji podlaže ideologiji, u Wedekindovom svetu mora umreti. Ali, Wedekindov i ovaj takozvani realni svet, nisu isti. Antiiieolog Wedekind jedino ne shvata da je njegova antiideologija о prirodnom iivljenju ipak i samo jedna ideologija više. Antiburžuj Franię Wedekind je celog života ostao burżuj sa svim svojim individualističko - voluntarističkim sta-

vovima, isto kao i sa onim ranim vitálist! Łkim. U toj mudrosti je i njegova veličina: jer povlastica je mudrih da su uvek spremni na promene. I to je možda razlog što u životu nikąd ništa nisu promenili. Život i svet menjaju uvek oni Drugi; oni koji nisu izgubili onu naivnost zahvaljujući kojoj stvaraju himeričke konstrukcije o budućnosti, čineći Zlo u ime Dobra. lako je okrutni izgled našeg doba posledica naivnosti, ludosti i lakoće s kojom su mladi prihvatali neku zabludu 1 pretvarali je u delo, ipak - da nije sve bilo tako naša civilizacija bi još uvek sedela oko vatre i pekla brava. Neko mora da bude lud i naivan kako bi ostali bili zdravi i mudri. Tako će i Wedekindova mladež, sa svim svojim dečjim snovima o sreći i predstavama о prirodnom iivljenju (izgleda da mi delujemo samo ukoliko smo opčinjeni neostvarljivim) biti u

najboljim godinama za elitne oficire apokaliptične vojske koja će započeti svetski rat, prvi put u istoriji čovečanStva (ženski deo će za to vreme rađati mnogo novih zdravih nemačkih dečaka koji će to isto raditi u Drugom Svetskom ratu.) Odrastavši, potoméi Svetog Rimskog Carstva doživeli su istu sudbinu koja je zadesila i Rim: Kad je Sula hteo da vrati Rimu slobodu, ovaj više nije bio и stanju da je primi (Montesquieu, Duh zakona). Ali, kao i oni, i mi posedujemo ono vitalno ipak, te shodno toipe priznajemo i verujemo da se njihove duše, odvojene od tela i potpuno očišćene nalaze na nebu, u raju s anđelima i da vide Boga u njegovoj božanskoj biti razgovetno i licem u lice. I tako se izgubljena Ijubav i izgubljena sloboda, preko svoje negacije, uvek iznova pronalaze. □ Nenad Prokić