Bitef

Dalia, prikazujući klaviristu, zajedno sa njegovim instrumentoin, negde na morskoj obali. Neposredno ispod nje sedeli su artisti, čekajući da dođe vreme za nastup. Sarena svetla su žmigala neravnomemo. Ona su povremeno osvetIjavala figuru Bude, koji je ovde očigledno sasvim slučajno zalutao. Bodega Bohemia nije jedini loka! te vrste u Barseloni. Tu je, na primer, i Bodega Apollo, preko puta Revue-Theater Arnau. Ovde j’e sve još tužnije. Da bi se doślo do sale, treba proći kroz neku vrstu bifea, za čijim barom se mogu kupiti (i pojesti) tapas. I ovde postoji mala pozornica, ali bez klaviriste. Cudne, nocne spodobe ovde pevaju na plejbek. Na gelenderu, desno od pozornice, s vremena na vreme se ■prošunja šarena macka. Neka žena u srebrnom, nekada orijetalnom bikiniju, sa nojevim perjem čija boja se više ne može odrediti,

na kraju leđa- a telo igračice podseća na telo žene koja u istom restoranu pere sudove već godinama, belo i nikako vitko, čak ni priblizno telu prave igračice. Ona hoda po pozornici pokušavajući da zadrži baletske poze, istovremeno se posmatrajući u ogledalima smeštenim sa obe strane pozornice. Uz o'gledala se nalazi i ulaz u klozet lokala, koji očigledno sluźi i kao ulaz u garderobą, Pośle ovog nastupa, na pozornicu izlazi nekakav mangup i svira gitaru dok njegova prijateljica igra flamengo, a igračica od malopre, u haljini i kecelji, sa svojim skromnim kostimom u pijaćnoj korpi, odlazi u svoju kuhinju. Neki prijatelji tvrde da su u ovom lokalu gledali i igračice flamenga sa samo jednom nogom. Treći lokal - Villa Rosa nismo imali prilike da upoznamo, jer su dvojicu naših kolega koji.su želeli da ga upoznaju napali ulični raz-

bojnici, koji su im uz pretnju nožem otela sav novae, tako da nam se pośle toga činilo da je bolje da i ne pokušavamo da zavirimo u n j e g a Najinteresantnije u tim lokalima je respekt koji gledaoci ispoljavaju prema ljudima sa pozornice. Poštovanje, kojim kod nas publika ne bi udostojila ni nekog akrobatu. Tu vlada izuzetno ljudska atmosfera, posebno krajem nedelje, kada je sve popunjeno do poslednjeg mesta. Često i publika peva zajedno sa izvođačem. I upravo na licu kelnera, koji je uglavnom namrgođen, za vreme takvog horskog pevanja zaigra osmeh, baš kao da se priseća nečeg veselog. što već godinaraa sluśa. Pored ostalog, to su utisci koji su nas nagnali da uđemo u ovaj projekat. Umetnost malih ljudi. San o zvezdama, makar i samo na nekoliko minuta. Żelja za ispoljavanjem, mogućnost za sigurniju eg-

zistenciju. Naklonost drugih, publike koja ovde očigledno s puno razumevanja učestvuje u svemu. U osnovi, razlika da li se u Opera Liceu, jednoj od najveéih i najlepših opera Evrope, koja se nalazi tu, odmah iza ugla, postigne visoko C ili se ovde, u prepunom lokalu publika oduševi pesmom koja je po hiljaditi put samo je pitanje nivoa. U oba slučaja je od iste važnosti činjenica što sena ovaj ili onaj nácin zapali bakija, koja pokreće ljudska osećanja. Toplina koja zrači iz ovih Ijudi, koji, skoro da mogu reći, naslanjuju ovaj lokal -pozorište i onihkoji u njega ulaze kao gosti - publika, To je naša tema, tema A Bao A Qu. U poslednje vreme mnogo smo putovali, nastupajući na najrazličitijim, mestima. U malim, pretesnim pozonštima, u ogromnom Teatro Petruzzelli u Bariju, u ozbiljnom Schauspielhausu u Hamburgu, u životnom pozorištu u