Bitef

epove iz proślog véka, roman sa sporom radnjom, sa velikom teänom, koji sve postiže sto je odredio u velikoj vremenskoj i prostornoj skali, od 1903. do prve poiovine XX véka Rusiji: istorijske dogadaje koji su potresli svet, revoluciju iz 905. sa divnim opisom Moskve iz tog doba, rat i revoluciju iz 917. i ono śto je pośle toga usledilo i uz put, ljudske sudbine, ljubavi, porodice, uźasne patnje, kao i radosti duśa, i sve to u ogledalu jednog može se reći karakteristiènog junaka, u ogledalu njegovih misli i držanja, u doktoru Zivagu. I senzacija tog romana je baś u njegovoj ličnosti, u njegovoj beskrajnoj dobroti, ali i u tome da oštrim crtama zna da odvoji dobro od zia. Doktor Živago je sirabol prirodnog jedinstva misli i dela, sve sto je lośe odbija se od njega, on je ona vrsta jaké ličnosti kojoj nedostaje agresivnost: Nikada и ■ svom životu nisam se trudio da neko- ! ga übedim и nešto ili da ga prisiljavam na nešto, każe, a i on sam tvrdoglavo ostaje ono śto je. Nezavistan duh. Jedan originalan hrišćanski duh, ali ne u današnjem uopštenom tumačenju, ne u sebiénom veé, naprotiv, u smislu obračuna svaké pojedinačne

savesti. □ (Pór Judit: Pasternak i Doktor Zivago)

A sada u istom paklenom tempu prevodim prvi deo Goetheovog Fausta, jer bih time hteo da sebi osiguram mogućnost i pravo da nastavim, ili čak, i dovršim roman, koji je kao poduhvat potpuno nesebičan i čisti gubitak, jer nije za našu današnju starapu. Staviše, i ne piśem ga kao umetničko delo, iako je mnogo više lepa književnost od svega onoga śto sam do sada napisao. Naravno, ne znam da li na svetu još postoji umetnost i šta ona znači. Ima Ijudi (veoma malo) koji me mnogo vole, i moje sree je njihov dužnik. Za njih i piśem ovaj roman kao jedno dugačko i veliko pismo iz dva deja... □ (O.M. Freudenbergovoi, 29 iuna 1948)

Pasternak je roman napisao izmedu 1947 i 1956. godine. Domaci časopisi su ga odbili, kao i izdavači. Godine 1957. objavio ga je italijanski izdavač Feltrinelli, a u 1958. godini Pasternak je za njega dobio Nobelovu nagradu, koju nije mogao primiti. Doktor Živago sve do danas nije objavljen u Sovjetskom Savezu. Prošlog leta, na moskovskom kongresu književnika, na molbu Andreja Voznesenjskog, odlućeno je da od januara 1988. godine počne da ga objavljuje časopis Novij Mir koji ga je 1957. prvi odbio.DPór Judit: Pasternak i Doktor Živago Új Forrás br 5/1987.

Velika reakcionarna propagandna ujdurma oko jednog književnog škarta ... junak romana je ruski buržoaski intelektualac, malograđanin sa plitkim osećanjima i niskim razmišljanjima. Velika ruska revolucija izbacila ga je iz kolotečine i otela mu je udobnost koju mu je pružao dom. Neke stvari nikada nije raogao oprostiti ruskom narodu. Buržoasko uređenje je za njega ostalo svetinja, dok je u radnićkoj klasi video samo životinjski nisku rulju. Pasternak je svoje književne simpatije poklonio kontrarevolucionarnom predstavniku ... Doktora Živaga, tog moralnog bogalja mržnjom otupijenog mozga. Pasternak prikazuje kao najboljeg predstavnika stare ruske inteligencije...

Pastemakov roman je politička sprdnja - a to nikako ne može biti lepa književnost, I taraba se može ofarbati u smolu umočenom četkom, ali to nije umetnost, jer smola nije boja, a četka nije slikarska kičica. Pastemakov roman je reakcionama publiais tika odenuta u oblik literarnog delà ... Bela emigracija je umrla, njena književnost je potpuno nestaia; ali Boris Pasternak, taj domaci emigrant i daIje pronosi ono śto je od njih čuo. Uvek se hvalio svojom Urs kom profinjenośću, a sad je dokazao svoju primitivnu grubost.G D. Zaslavskij, Pravda, 26, oktobra 1958.

Ne znam šta me ceka verovatno će s vremena na vreme, ovako ili onako na mene uticati događaji koji će se zbiti, ali ma šta se desilo i kako god

to straśno bilo, nikada neće modi da uguši u meni onu radost śto mi se hirovitošću sudbine omoguéilo da sam mogao iskazati ono što smo veé toliko puta žrtvovali, ono śto je najbolje u nama: umetnika - a to u meni neće moći zgazitî, Ljubim Vam ruke. Vi dívna, očaravajuća - zahvaljujem Vam.D (J.A. Blaginjinovoj, 16. decembra 1957)

Urednistvu Pravde Obracam se urednistvu Pravde, s molbom da objavi ovo moje pismo ... Na ovaj korák podstiče me moje osećanje poštovtnja istine. Kao śto je sve śto se sa mnom desilo bilo prirodna posledica mojih postupaka, tako su i moje izjave date u vezi s dobijanjem Nobelove nagrade bile slobodne i svojevoljne. Dodeljivanje Nobelove nagrade

smatrao sam velikim literarnim odlikovanjem i radovao sam joj se, a to sam i rekao u svojoj izjavi datoj Anderen Österlingu, sekretaru švedske Akademije. Ali, pogrešio sam, a osnova moje pogreške bila je u tome što sam i ranije bio nominovan za Nobelovu nagradu, na primer pre pet godina, kada moj roman još nije ni postojao. Nedeljama pośle toga kad sam video kakye razmere dobija politička kampanja u vezi s mojim románom, i kad sam se uverio da je dodeljivanje nagrade bilo čist politički korák koji je sada doveo do teških posledica, sam sam se, bez ikakve prisile, odrekao nagrade. U svom pismu upućenom Nikiti Sergejeviču Hruščovu izjavio sam da me rođenje, život i rad vezuju za Rusiju i da je za mene nezamislivo da je napustim i da odem u tudu zemlju u izgnanstvo. Kad sara govorio о tim vezama, preda mnom nije lebdelo samo to da sam neraskidivim vezama spojeń sa Rusijom i njenom prirodom već i da sam povezan i sa njenim narodom, prošlošću, slavnom sadašnjošću i budućnošću. Izmedu mene i tih spona, medutim,

i uzdiźe se prepreka kao zid koji sam ja sam podigao svojim románom, i Nikada nisam imao nameru da naskodim niti svojoj domovini niti svom narodu. Uredništvo lista Novi] mir upozorilo me je da bi moj roman čitaoci mogli protumačiti kao delo napisano proti v oktobarske revolucije i protiv osnova sovjetskog režima, ali ja to nisam shvatio - i sada žalim. Ako uzmemo u obzir pretpostavku koja se zasniva na kritikama mog romana, onda proizlazi da je moj vjeruju u niže navedenom pogrešnom tumačenju: svaka revolucija je istorijski nezakonita pojava i jedna od tih pojava je i oktobarska revolucija, koja je značila nesreéu za Rusiju i dovela je do propasti stare ruske inteligencije. Jasno je da se ne mogu identifikovati sa tako apsurdnim tvrdnjama. U svakom slučaju, do tako osobenog tumačenja doveo je baš moj, Nobelovom nagradom nagradjeni roman, a to je i razlog śto sam tu nagradu odbio. Da su objavljivanje knjige obustavili, kao što sam i molio svog italijanskog izdavača (u ostalim zapadnim zemljama knjiga je objavljena bez