Bitef

štu više nišam potreban. Več sam „odande“ pisao Demidovoj: to če biti povratak na zgarište. Ne može se dvaput uči u istu reku. Na moju veliku žalost. To vidimo i u razmerama cele zemlje... Rodio sam se 1917. 30. septembra, taman pred revolucijo, ovde sam proživeo čitav život dok me neki pametnjakovič iz čudnog organa zvanog Politbiro, još i ne osvestivši se, nije lišio onog čega se čovek ne može lišiti. Jeste li uvek tako mislili? Jeste li imali iluzija? Jesu li vas zaveli režim, ideja? Verovao nišam. Opijen - jesam bio. Moj brat i ja smo smeli da kažemo ocu; „S pravom su vas, tata, hapsili. Vi ste zaostao tip“. Pavliki Morozovi? Ne, prijavljivali nismo. Ali, zamislite tu beskrajnu propagando , kako rastemo, kako „koračamo velikim koracima“, na ulici, u školi, svuda. A tata je govorio: dokle če ta podlost? Je И vredelo vratiti se? Bilo mi je nekih šest godina. Skola. Tamo sam išao od početka. Pored škole-crkva. Učiteljica: „Deco, hajde da izglasamo da nam ta crkva smeta. Dignité ruke“. Digli su ruke. Ja nišam. Sledečeg dana su pozvali mamu. A sad to isto - s mojim sinom. Stigao je iz inostranstva. Treba da uči. Pokazaše mu školu. Je Г mu se dopala? Nije. Zašto? A zašto svuda visi isti muškarac? Taj je muškarac sve stvorio. Sve vam je stvorio, je Г? Kod vas svuda vecei smrde, prijavo je. I zbog nečeg svi viču, niko nikog ne sluša. Neču kod vas da učim. Ova je zemlja sve razvratila. Pod krilaticama rada i radnika ovde niko ne radi i rad prezire. A zašto vi volite da radile? To mi je u porodici. Moj deda je celog života radio, pa moj otac... Odmah je shvatio svu ovu gadost... Sedamdeset godina je trajala, I Nikolaj Robertovič Erdman se prevario. A tako je bio pametan. Prvo je tužno govorio: „Pa d-dobro, ja, n-n-naravno n-n-ništa n-n-neču videti, ali vi. Jura, možda čete n-n-nešto vi--videti“. A onda, nekoliko godina kasnije: „Jura, m-moram d-d-da vas rastužim, n-ni vi n-n-ništa n-ne-nečete vivideti“. Sad ja moram da rastužim predsednika. Ni on neče ništa videti. Hvala. Dovidenja, Cekajte malo. A što vi ne plačate ni te pišljive rublje? Za intervju? Da. Na Zapadu bi za ovakav intervju piatili bar nekoliko hiljada dolara. Po ovdašnjem kursu - 40.000 rubalja. To nije po kursu. To je po tržištu. I ja bih odmah mogao da ih dam za decu. Moči čemo da plačamo kad Ogonjok stekne finansijsku nezavisnost.

„Ne lipši, magarče, do zelene trave“. Secate se Hamleta? Hvala, Jurij Petroviču, idem. Odlično. ... Pišemo H pišemo da izgnanicima treba vratin državljanstvo, izviniti im se... Ali to, verovatno, treba da uradi vlada, a ne stampa. Vladi to, medutim, prolazi pored ušiju več neke tri godine. Zauzeta je, valjdLa. Ali dok mi pričamo o pvratku izgnanika, a vlada o njima čuti, iz zemlje odlaze, ne, bele stotine hiljada ljudi. I niko nista ne čini da ih zaustavi. Mazda samo Vrhovni sovjet zadržava izlazak и izvesnoj meri jer ne donosi zakon o putovanju и inostranstvo. A šta če biti kad ga danese? Istog bi dana milioni mogli da navale. Isto onako ..neočekivano“ kako su po Rižkovijeva j naredbi navalili na tezge. / onda - hočemo li opet milione gradano da nazovemo izdajnicima Otadžbine? Onako kako su, krivičnim rečnikom, nazivali milione Vojnika koji su zarobljeni iz istog tog razloga - nesposobnosti nepismene vlade? A ti begunci neče biti boš najgori sinovi Rusije, kao što ono nisu bili ni njeni najgori vojnici. Ognjište neč napustiti badatine, bogalji, starci, boksni, činovnici - oni če ostati nama. Otiči če krepki, poslovni, pismeni, predazimljivi, častoljubivi i vredni. Drugi lamo i ne mogu da se probiju, tamo ih ne čekaju rajski vrtovi, na moru duva vetar, tud je jezik i uopšte govoreči, stvar nije и Engles ko j... I kao da čemo evo-evo opet čuti ono rukovodeče: ne mari, uveščete alternacije. Hočemo, naravno, šta čovek da radi. Ali da ti če posao dobro obavljati ljudi hitno uvedeni и uloge naučnika, lekara, pronalazača? Šla če biti s nama ako instruktori, inspektori, propagandisti postanu stomatolozi, violiniste, kravarice... to nije isto što i glumiti Polonija... Razgovarao sam sa starim zapaljivim čovekom koji je svašla video i svašta okusio: „ dus kao“ kod Beri je -, s „molotovljevim koktélom“ dočekivao nernačke tenkove, svadao se sa generalnim sekretarima. Mučim ga neprijatnim pitanjima i on muči mene izbegavajuči, kako je sam rekao, odgovore kao što bokser izbegava udarce. U pravu je. Koliko čovek može da se pretvara da pita i tera drugog čoveka da se pretvara da odgovora. Svima je sve poznata i svima je dosodilo da govore, dosodilo im je da se pretvaraju. Pozorište je и raspadu, prošla je euforia zbog Majstorovog povratka, glumci nisu и formi. Majstor ne uspeva da ih ujedini. Šteta. Ali, šta da se radi: i zemlja je и raspadu i društvena euforija je, avaj, prošla i niko od nas nije и formi, a Predsedniku ostaje samo da mošta o žudenoj konsolidaciji. Ljubimov je napravio dve desetine