Bitef

Crnu Goru među države i narode, organizovao sudove, ustanovio senat, ukinuo guvernadurstvo, osnovao školu i štampariju. Pisao pesme [»Pjesme«, »Pustinjak cetinjski«, »Lijek jarosti turske«, »Glas kamenštaka«, »Ogledalo srpsko«, »Svobodijada«] dva dramsko-epska speva [»Górski vijenac«, »Lažni car Śćepan Mali«] i refleksivnofilozofski spev »Luča mikrokozma«. Jedan od dvojice najvećih pesnika naśeg jezika. [Drugog svako może, dodati po svome.] □ Slobodan Stojanovic Slobodan Stojanovic [1937]. Književnik i dramaturg. Napisao veči broj pozorišnih komada koji su izvođeni u skoro svim našim pozorištima i inostranstvu. [»Opasna voda«, »Akvarijum«, »Linč«, »Kuća na brdu«, »Ti si to«, »Prenoćište«, »Raste trava«, »Ptic i ptica«]. Autor poznatih tele vizijskih drama i serija, [»Tuga«, »Golubovići«, »Siroče«, »Jastuk groba mog«, »Devojka sa lampom, 36«, Tv-serije »Smoki«, »Vise od igre«, »Učitelj«, »Osam stotina žena, price iz fabrike«]. Pripovetke »Povodom mokrog snega«. »Lažnog cara Śćepana Malog« priređivao dva put, za teatar, prvi put 1969, drugi put 1993, u novoj obradi, sa dopisanim epilogom. □ Dej an Mijač Dejan Mijać [1934]. Reditelj, profesor Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu. Autor velikog broją zapaźenih i visoko ocenjivanih predstava u skoro svim naśim teatrima. Posebno je značajan njegov istrajan, dugogodiśnji rad i originalan pristup modernog scenskom tumačenju dramskog delà Jovana Sterije Popovića [»Džangrizavi muž«, »Pokondirena tikva«, »Zenidba i udadba«, »Kir Janja«, »Nahod Simeon«, »Rodoljupci«] i Branislava Nušiča [»Pokojnik«, »Narodni poslanik«]. Sa velikim uspehom režira delà klasičnih autora [Śekspir, Cehov, Gorki] i ostvarenja savremenih pisaca [A. Popović, Lj. Simović, D. Kovačević]. Dobitnik mnogih umetničkih nagrada i priznanja, među njima čak sedam Sterijinih nagrada. □ Slučaj Śćepana Malog Čudni ovaj čovek koji se u romantičnoj avanturi svojoj zvao car Śćepan Mali, i koji je crnogorskoj istoriji dodao jedan potpuno teatralan detalj - joś nije dobio svoju pravu interpretaciju u literaturi. Prava obrada toga predmeta, misiimo i mi, jedino je mogućna u scenskom obliku. Za roman, néma oko Śćepana dovoljno epizodnog materijala, iii ga istorija nije pobeležila, ako ga je bilo. Za ep, iii dramski ep - ono štoje Njegoš naćinio od slućaja Śćepana

Malog - néma herojske visine, baš nigde je néma, ni u Šćepanu, ni u njegovoj okolini, u Crnogorcima. Glavni junak je varalica, a Crnogorci su zavedeni i obmanuti. Ni ęoslednji, jedini ozbiljan moment celog »zbitija«, Šćepanova smrt, néma herojsko obeležje. Nasiina smrt Ščepana nije pokajno samoubistvo, i nije übistvo koje bi osvetilo prevarene Crnogorce, nego je zločin plaćenog Grka za račun jedne strane države kojoj je dodijalo pitati se, i pitati: о čemu se upravo radi u toj Crnoj Gori koja je sada na razne svoje opasne manifestacije dodała još i jednoga cara. Ostaje dakle scenska obrada, pozorišni komád. Ali koji njen oblik, da li komedija ili karakterološka drama, to je još uvek otvoreno pitanje. Suština slučaja svakako se svodi na psihološke odnose. AH ako nam tadašnja savremenost nije ostavila о tim odnosima jasne dokaże, zadatak je umetničke moći obrađivača da se resi za prave dramske odnose, ili za stilizovanu teatralnu igru odnosa. Šćepan Mali obrađen je dosada triputa. Njegoš je ostao prì svome načinu, pri hibridnoj formi epsko-dramske poeme. Stjepan Mitrov Ljubiša dao je letopisnu pripovetku Dura Dimović, najzad, izradio je komediju. Dimović je razmišljao о vezivanju psihologije crnogorskih karaktéra sa psihologijom jednog pustolova bez karaktéra. I shvatio je vezivanje tako da se ono dogodilo po suhoj drskosti, ludosti, i sujeti. nekäko krto i šarlatanski, bez mesa i perja. i da se iz toga mogio roditi samo nešto komedijantsko, i daje stoga i njegov zadatak napisati komediju. Zadatak pisca koji tu epizodu iz istorije Crne Gore umetnićki obraduje, nama izgleda vrlo sloźen. Manje zbog Śćepana, vise zbog Crnogoraca. Ličnost Šćepanova leži u nekoj mutnoj meduoblasti. Nije jasna ni odlućna ni kad deluje pozitivno, ni kad deluje negativno; i za vece čudo, ipak je bila jasnija i odlučnija kad je łaźni car Śćepan delovao pozitivno, kao vest upravljač zemljom i ljudima. Drama, komedija, to je pre svega karakterološka obrada glavnog junaka. A Śćepan nije dosledan ni pravilan. Volja njegova ne deluje karakterističnom unutrašnjom energijom. On nikada nije sabijen i stegnut karakter, bilo u smislu arhitetktonskom, bilo u smislu psihološkom. Nije varalica velikog stila, hrabra priroda koja svim silama iz sebe podržava varku i iluziju, i voli varku vise i od života. Śćepan je varalica malog stila, vise parazitna jedna forma karaktéra, čovek koji postaje aktivan. i ulazi u neki stav, samo u vezi sa podesnom okolinom i podečovečnih momenata obračunavanja i kajanja, svesnih napóra da popravi zio dobrim; ili je sve, i pozitivno i negativno, samo petljavina varalice i parazitnog tipa. Isto tako do kraja nemamo scenu gde bi dva tri glavara, ili visoka sveštena lica intirano i iskreno prosudili situaciju. i svoja osećanja i slutnje. Crnogorci izlaze na scenu samo u jakim grupama, a Śćepan upada med njih u svojstvu bufona. Gledalac je stalno u nedoumici: da li se radi o vrsti policijskog slučaja, ili о istoriji. I tako iz scene u scenu. Gledaoci se ničim ne upućuj u da makar slute kako ozbiljno raste silueta tog stalnog komičnog, usplahirenog, preplašenog ili bufonski drskog Śćepana.