Bitef

do granica, ali gde smo bili zatvoreni. Međutim ta holest nije svojstvena Rusiji. Ovde su granice, drugde su druga ograničenja, smrt, rođenje. Svakom svoj zatvoren prostor. Covek može da izabere da voii drugo, umetnost, Boga iii da se uništi sa osećanjem da vas drugi sprečavaju da živite. Onda se glasa za čoveka ko ji poziva narod da sve osvoji do indijskog okeana«. Da li pozorište, u tom talasu slobode, zauzima isto mesto kao i juče? Dodin se osmehuje s prizvukom opravdane koketerije: »Naše Ima isto, čak i veće mesto. Ali danas, u Rusiji, nudi nam se Zapad za ugled tvrdeci da tamo kultúra ne predstavlja bogzna šta, što nije istina. Ako bi to bilo istina, onda bismo mogli reći da Je klaustrofobija pobediia«. Neki od njegovih mladih glumaca se bune ako se pomene politick! smisao Klausfrpfoblje. Kažu: umetnost pre svega. Tako Igor Cernevič, 25 godina, mlad, neverovatan giumac; »Da«, priznaje, »refleksi su ukorenjeni, čak i ako sve činim boreći se. Ali pokušavam da kažem da ništa ne vredi kriviti samo režim, problemi su dublji. Svakako, naša istorija će uvek biti dopuna onoga što budemo radili, čak nesvesno, ali bitno nije u tome. Svaki čovek pravi sebi sopstveni koncentracioni logor, po svojoj meri. U Rusiji se to vidi, jer posie sedamdeset godina komunizma Ijudi žive ne misleći. A slobodan čovek je čovek koji mora da misii. Ne,

nedostaje nam navika«. Isti odjek u Ivanova, malo starijeg glumea. On će biti Lopahin u Cehovljevom Višnjiku, äje su probe počeie na dan puča u Belom domu. Tokom čitajuće probe Ivanov izgleda tumači Lopahina malo kao dekadenta, skoro s nostalgijom za ranijim vremenom, pre komunizma, kad su ruski trgovei - kako kaže - pomagali umetnike čim bi imali novea, »dók se u Americi najpre zaradi mnogo novea i tek onda se možda misii na umetnike... Gledati kako nestaje jedan život, ma kakav on bio, užasno je. Lopahin će prodati Višnjlk, ali će patiti zbog njegovog nestanka: tu je rođen. Ne odbacije se prošlost. Može se ta prošlost nazivati komunizmom, ali je to moja prošlost, prošlost moje majke I mog oca. Ja sam deo tog užasnog života i istovremeno ga moram uništiti, ali to je bio moj život! I ono što se danas nazire nije ništa manje strašno... možda... Naše pozorište je sačuvalo svoj identitet. Imamo osećanje da živimo pomalo kao na ostrvu, kao likovi u Višnjiku, ali u dubini bolje osećamo šta se u životu dešava«. Eto Dodina, njegovog učenja, njegovih režija, to je možda - povrh zasenjenosti jednog pozorišta, koje odiše na sve pore tradlcijom unutrašnje istine Stanislavskog i formalističkom životnošću Mejerholda - ono istraživanje i potvrđivanje uprkos svemu prisne tajne glumea, sklada jedne trupe, dakle čoveka, njegovih pokušaja da živi u svetu.