Bitef

menta u nečijoj beležnici zanimljivosti. Pokret je u rasponu od izuzetne nespretnosti do trenutaka valcerske Lirike, ali to je više pantomima i fizičko pozorište nego neka odredena forma plesa. Zbog toga je veoma pogodan početak za Nove pokrete širom Evrope. Novi pokreti su uvek tragali za ostvarenjima koja kretanje koriste na izazovne i različite načine. A Evropa se tako pramenila od prvih dana ovog festivala: slike u Vojceku bave se isto onoliko neljudskim, nedostatkom Ljubavi i tragedijama današnjeg Sarajeva koliko i događajima kóji su poslúžili kao inspiracija pre nekih 160 godina. Sjajno, beskompromisno i izazovno delo. Af ary Brennan Glazgov Herald Tribune VOJCEK ili nagoveštaj vrtoglavice Josef Nadj nam nudi nemu koncentrisanu verziju Bikhnerovog Vojceka, nedovršene drame podvrgnute svakojakim tumačenjima. Enigma Vojcek našla se na putu Josefa Nadja. Pomislio je da kad-tad mora da se uhvati u koštac s njom. Prva od švih opštepoznatih i priznatih istina, ali redovno zaboravljana, jeste ona da je Vojcek nedovršena tragedija, stanje oblika u neprestanom razvoju, koji je naglo prekinula autorova smrt. Ne drama u odlomcima, več drama od parčadi; jer celina komada nije celina fragmenata, manje je plemenita, nije odležala u nauči i ne oblikuje se u mrežu, nego se prosto nagomilava, sloj na sloj. Izležena paread, nagomilana na pozornicu, tu i tamo... Glasovi koji govore u Vojceku govore usred ludila da zakon ne bi trebalo (ili ne više) da postoji i da, za siromašne, mesto zakona treba da preuzme priroda, ali kao prażan prostor; flaše ispijene u kabareu, oči životinja u

noči. Pošto je napisana pre nego što su se "siromašni" formirali (ili bili formirani) u revolucionarne subjekte, odnosno pre nego što su se okupili oko zakona ili bilo čega što može da zauzme mesto zakona - priča o Vojceku i Mariji, premda situirana sa istorijskog stanovišta, pa čak i situacija u pacovskoj rupi, niskog neba Vormaza u Nemačkoj, nalazi se izvan bilo kakvog herojskog uzbuđenja i bilo kakvog pristrasnog ili obrazovnog deklamovanja... J ean-Chrístophe Baüly Vojcek, mahnit od misli JOSEF NADJ Josef Nadj, roden u Kanjiži, gradiču u pokrajini Vojvodina, u madarskoj zajednici u Jugoslaviji. U detinjstvu voleo je da slika, u pubertetu se upisao u Umetničku školu i Univerzitet u Budimpešti, gde je počeo da pohada dramske študije, ne napustivší' borilačke veštine. Po savetu svog nastavnika, krenuo je iz Budimpešte za Pariz gde je stigao 1980. godine. Kako je prvobitno planirao da se nade na pozornici, otkrio je ples i übrzo potom uključio se u svet baleta Marka Tompkinsa, Catherine Doiverres ili Françoise Verreta, a istovremeno nastavio vlastiti rad, neprestano putujuči od Francuske do Madarske, i obratno. Njegova prva predstava Pekinška patka (Canard Pékinois), izvedena 1987. godine i nadahnuta sedanjima na selo u kome je roden, odmah ga postavlja u žižu javnosti, izazivajuci oduševljenje i pitanje na koje još nema odgovora: balet... ili pozorište...? Godine 1988. stvorio je 7 peaux de Rhinoceros, a zatim La mort de l'empereur. Comedia Tempio (1990), Les echelles d'Orphee (1992), Vojceka (Woyzeck) i L'Anatomie du Fauve (1994) i, najzad. Le cri du Caméléon (1995) za Centre National des Arts et du Cirque.