Bitef

VOJCEK U pocętkuję teško znati koje stvaran. Neka tela su tako nepomična da bi mogla da budu Lukavo napravljene lutke. Bezbojna, izbeljena Lica. Nepomični udovi, pozicionirani i oslonjeni, kao lutke u prirodnoj veličini koje čekaju nekoga, neku okolnost, da povuče konce. Büchner, čija je drama odskočna daska za dramu pokreta Josefa Nadja, verovatno bi s prepoznavanjem potvrdno klimnuo: istorija kao lutkarska predstava - gde niko ne zna ko je stvarno bio na čelu i svi pate - bliska je njegovem načinu razmišljanja. Nadjov Vojcek destiluje niz slika iz drame, ali ovo ni je ropski prevod reči u gestove. To je, reklo bi se, pre kolaž stanja - političkih, mentalnih, društvenih.

emotivnih i fizičkih - koje evocira originalni tekst. A po izboru slika i komičnoj domišljatosti to delo se apsolutno dodiruje sa sumornim, grotesknim raspoloženjem u pisanom delu. Unutar mračne ruševne kolibe u kojoj se dešava radnja, Nadj stvara malu zajednicu koja se raspada pod pritiskom besmislenih rituala, olakog prostaštva i suparništva bez ljubavi. bikovi se stalno sastaju u nemoj tuči, užasno smešnoj, a ipak apsolutno turobnoj. Ü njihovoj situaciji nema žive boje - svaka iskrica, kao crvena jabuka ili mrko jaje, odmah biva smrvljena... i ne može se nikad vaskrsnuti. Isto se na izvestan način može reči za te blede disfunkcionalne Ljude. U višestrukom smislu, život je iz njih isceden. Na pozornicu stižu iz zidova, ispod stolová, kao da su komadi nameštaja uneseni u predstavu radi još nekog eksperi