Bitef

pesnika Dragotina Kettea, čije su slike mračnih stanja duše inspirisale koreografa da se pozabavi ternom samoubistva. Posmatrani kroz Potočanovu vizuru, lična rezignacija i prihvatanje samoubistva kao jedinog izlaza smatraju se romantičnem zabludom. Potočan sa samoubistva skida veo pesničke slave tako što osvetljava najintimnija, ali društveno uslovljena stanja svesti, a sve to začinjava dozom humora. Ova priča se razvija u savremenom gradskom okruženju: prigušeno osvetljena pozornica, odvojena je od publike providnim ali tamnim paravanom, a utisak urbane atmosfere pojačan je trip-hop múzickom podłogom, kóju je komponovao Pozitivedi. U čitavom prvom delu predstave ritam je snažniji i isprekidaniji, dok u drugom postaje lakši i tečniji.

Tema počinje prikazom Ljudskog tela koje se, u lotos položaju, polako spusta niz konopac kojí visi sa tavanice. Zazvoni mobilni telefon, gledalište se odjednom nade okupano svetlošću, a jedan od plesača glasno grdi publiku. Iznenadna promena, koja ceo dogadaj iznosi van pozornice, tako je premošćena da bi se izazvao osećaj ličnog učešča u predstavi. Dve lične priče, jedna o biznismenu s mobilnim telefonom i druga o pesniku, razvijaju se u brzim premenama osvetljenja (Andrej Hajdinjak i Tomaž Štrucl) i živahnim, intenzivnim i urbanim pokretima plesača. U drugom delu, svih pet priča postepeno napredujú ka smrti kao krajnjem izboru. Bez odgovora ostaje pitanje da li se ovaj "prelaz" koji su nagovestili plesači skinuvši gornji deo kostima (kostimograf Katarina Starič),