Bitef

kih žanrova u istoriji drame uopšte. Njena najveća dosrignuća mogu poslužiti za razumevanje sveta i današnje politlke. „Gledalac u Shakespearovim tragedijama prepoznaje sopstveno vreme... Na prvom mestu to važi za istorijske hronike“, tvrdio je veliki Jan Kott, koji je u tim dramama prepoznao veliki Weak isWrije. Drama Mariowea Edvard Пje i u torn kontekstu neobična. Pre svega, zbog glavne ličnosti: polazna tačka kralja Edvarda nije borba za vlast, već homoerotika (kasnije će, naravno, nascati i borba za vlast, koja ce tek u drugom delu komada prerasti u borbu za krunu). Kraljeva homoseksualnost je jasno naznačena, a problemi u državi počinju njegovom izjavom ljubavi. I to je jedan od razloga što je drama tokom poslednjih decenija postigla toliku populamost; prodor gej kulcure (osim drugih kultura, koje pokazuju ono što je preovladavajuća kultura stoleća prećutkivala ili zarirala) načinio je od nje najznačajniju klasičnu dramu s protagonistom homoseksualcem. Ipak, isticanje i „uvažavanje homoseksualne senzibilnosri“ nije ključ koji otvara vrata Edvarda II (zato nije slučajno što je Derek Džarman (Derek Jarman) - deklarisani zagovornik te vrste otvaranja, koji je 1991. snimio film Edvard II - za svoje potrebe, dramu radikalno preradio). Taj neobični kralj, kod koga se politika duboko prepliće sa erotskim strastima, postavlja druga pitanja. Pivi čovek koga vidimo u drami je Geviston, kraljev miIjenik. Kasnije - i to tek onda kad Geviston ispriča šta kralj najviše voli - pojavljuje se kralj, a s njim dvorjani, odnosno krdo uticajnih plemića Prvo sto saznajemo od kralja jeste da on po svaku cenu hoće Gevistona Piemia se prative, ali kralj je uporan. Na prvi pogled se cirri da je razlog političkog nesporazuma, kraljeva homoerotična strast. Übrzo de se, medutim, pokazati da nije ree samo о monarhovim seksualnim sklonostima; i piemia (bar onaj s imenom Mortimer koji je u konfliktu i najznačajniji), priznaju da im njegovo Ijubakanje ne smeta; smeta im mesto na koje kralj postavlja svog miljenika Oni naširoko pričaju о tome sta sebi sve dozvoljava Geviston i kralj s njim zajedno; pre svega Ijuti ih brz uspon „geačine“, jer to ruši ustaljenu hijerarniju. Najđalekosežniju izjavu о mestu na koje je stavljen miljenik daje sam Edvard: „Ne znaš ko sam... ja sam ti“ (I, 1). To je prilično čudno i ne može se shvatiti samo kao obična Ijubavna izjava, već i zato što je saopštava sàm kralj, koji se na taj način izjednačava s dođošem i laktašem avanturistom. Apsolutna vlast koja Edvardu pripada po naslednom pravu (Edvard je roden da bude kralj, za to mesto se nije borio, niti mu je „pripalo“ zbog zasluga; dobio ga je zahvaljujući državnom uredenju koje na prvo mesco stavlja poreklo - ni on sam nikad nije posumnjao u svoje pravo nasleda) u skladu je s njegovim ponašanjem koje je zasnovano na slobodnom izbom, na moguenosti socijalne mobil-

nosti i na pravu uvažavanja ličnog (erotskog) ukusa. Njegova dela su u scalnom raskoraku; između ponašanja od boga pomazanog vladara i slobode koja se u ovom kontekstu iskazuje kao samovolja (možda je taj raskorak obeležje svake vlasti, ali je on kod Edvarda veoma drastičan). I on, uistinu, svoju izjavu potkrepljuje dodeljivanjem državnih privilegija, s kojima tako žuri kao da ljubav sama po sebi nema nrkakvu vrednost. To što titule, posede, a kasnije i biskupsko zvanje deli kao da je reč о njegovom vlasništvu, nije neobično (tako cine kraljevi čak i danas, bez obzira na to šta о tome mislili mi obični smrtnici). Mnogo neobičnija je njegova projekcija sebe u drugom. Ш, tačnije, kao da ljubav nije dovoljna, on u drugom - koji fascinira možda baš zato što je toliko drugadji - projektuje sebe i svu svoju kraljevsku uzvišenost i mod Geviston zaista postaje kraljevo ovaploćenje, i to ne samo u erotskom pogledu (o tome, uostalom, najmanje saznajemo). On je, pre svega, ovaploćenje Edvardove kraljevske samovolje, neko ko je izabran i uzdignut protiv volje svih ostalih; ali i kao neko ko sprovodi njegovu samovolju (na primer, napad na biskupa - prizor koji služi kao uzor za ponašanje koje mu je Edvard namenio). On je taj koji upravlja (odnos prema ženi - lep paradoks koji se sam po sebi razume). On je, medutitn, pre svega taj koji upravlja, organizuje i ostvaruje sladostrasni sjaj Edvardovog kraljevanja u predstavama koje najavljuje već u svom prvom nastupu, u zabavama i raskoši zbog kojih se plemići zgražaju tokom celog prvog delà komada. Drugi, po mišljenju ostalih, najvažniji kraljevi poslovi, Edvarda ne zanimaju: za neprijatelja na granici ne mari, prazne blagajne i siromaštvo ga ne zabrinjavaju, kao ni kritika i nezadovoljstvo potdnjenih. Da je država pod