Bodljikavo prase

Бро) 7

БОДЉИНАВО ПРАСЕ

€трана 1

Директорова седница

— Зар ке примећуЈеш Мицо да ми Је у последње ареме иестапо румеиило са лица1 — Да. Нестало је козметичких сретстава по дрогеријама.

Послали иладог репортера у Саборну цркву да хвата говор једног епископа, знаменитог про поведника. Лист закључен, а репортера нема. Доцније, кад се вратио, пита га уредник: — Шта је са епископовим говором? — Није говорио, — одговара хладнокрвно репортер: — Зашто? — Па срушио се плафон и убио епископа и још неколико ших. ❖❖ Уседелица: — На овоме несту сам имала пре тридесет година рандеву са једним лепим потпоручником. Била бих данас већ сигурно генералица да је он тог вечера дошао. ❖❖ — Кажу да су плавојке мирол»убивије од цриоман>астих. — Којешта! Моја жена била је прво црномањаста па онда плавојка, а ћуд није променила. ❖❖ — ОчаЈан сам; не знам шта бих поклонио својој жени за рођендан. — Па питај Је шта жели. — Човече, а где да нађем толике паре! ❖❖ — Оче, каква Је разлика између једног државника и једног политичара? — Државник жели да учини нешто за евоју земл>у, а политичар жели да његова земл>а нешто учиви за њега. ❖❖ — Иди у апотеку и купи за динар мозга. Тоша је скочио. На вратима се окренуо још једном: — Тата, а треба ли да кажем да је ва тебе? ❖❖ и- Гле, зар ви нисте још отишли у Бању? — Па још се решавам да ли да идем у Врањску или Нишку Бању. — Као лекар препоручујем вам Нишку Бању. — А као пријател>? — Опет Нишку Бању. — Па то је једно исто! — Није. Јер је други савет бесплатан, а први кошта сто динара. ❖❖ — Дакле, жено, шта си помислила кад си флертовала са оним поручником? Да ниси помнслила да ће се то мени допасти? — Нисам. — Да ниси помиелила да ћу повести развод брака? — Нисам. — Да ниси помислила да ћу се са њим тући? — Ниеом. — Па шта ги помислила? — Помиелила сам да је много лспши од тебе. ❖❖ — Да лн теби изгледа чудно што оу три брата Јовановића узеле три сестре? — Чудно? Ја бих пре рекао да је корисно. Тако ће сва тро> Јица имати само Једну ташту. ❖❖ На банкету, домаћица госту: — Дола сам вам место до гоеподииа Перишића. С њиме ћете се добро занимати; и он има калем у бешици.

— Сећаш ли се, драги, часа кад смо се прзи пут срвли. — Сећам се. Било нас јо 13 за столом.

Новинар (интервЈуише Једну звезду из куће код Споменика): — Колико бисте хтели да будете стари?❖❖ — Хоћете ли мени или ала карт? пита келнер госта. — Донесите ми обе порције и Једну салату од пародајза! ❖❖ Пита жена мужа: — Зашто си спалио своја школска сведочанства? — Па син је научио да чита„.

Кад је нека гимноаија врослављала стогодишњицу, Једној старијој наставници прилази један 1јак и шерегски каже: — Честитам стогодишн »ИЦ!Т> ❖❖ Један инспектор обилази ватвор, па се сажаљиво обраћа једном робијашу који седи на прагу ћелије: — Ала ћете бити радосни кад издржите казну! — А не, господине. Ја сам осуђен на вечиту робиЈу, . • —

— Хало, драга женице. ссдж.ца још траЈе али, немо) да ме чекаш кући пре осам сати, ј=р пвЈеажнкЈв питан>е логтављам теи' у три сата.

— Али за Бога г. Модићу што не кулите капут! — Знате док сам кулио шешир и шал, ја сам исцрпео карту аа текстил.

МЛАДО СРЦЕ

— Не, збиља, не могу да вам будем жеиа. Између мчсе м вас велика ]е разлика у годииам«. — Не мари ништа, чекаћемо Још ксЈу годину.