Bodljikavo prase

, ТГ 'Сцмша 6 БОДЉИКАВО ПРАСЕ Б Р°) 20 ^ш.шшавс/ №п!*}цТЕј

— Колико стелени има у соби, Марија) — 1$, милосгиоа госпођо. — А напољу! — Два. — Снда отаорите прозор да и та дна уђу.

— '^ула сам д» со мој муж заљубио у иеку ■ештицу. Да ми је само знати која је то жена... — Мени се то ништа не тиче, а, осим тога, прими на знање да ја нисам вештица...

НА СВАДБЕНОМ ПУТОВАЊУ Млади брачни пар задржао се на свом свадбеном путу, у једном селу у близину Напуља. По старом обичају но^ни чувар труби сваког сата и млада жена се буди. — Шта је то? пита мужа, одвратан глас има труба. | — Знаш, драга, каже јој муж, то је зато да се човзк захвали провиђењу за среКу. Неколико дана доцније, кад )е већ и мужу постала досадна та , труба, отишао је нокном чувару и 1 рекао! | — Слушајте, чича, доби^ете пет динара да одсада трубите свака три сата. — Не могу, господине, одгозорио је чувар. Мало пре ми је једна жена дала десет динара да трубим двапут на сат. КАД ЈЕ ШОФЕР НЕСРЕЋАН — Шофер, брзо на железничку станицу. Воз тек што није пошгчо, обрати се Миша првом шоферу. Отпоче луда вожња кроз београдске улице. Најзад на железничкој станици Миша, бео у лицу од претрпљеног страха, обрати с« шоферу: — Ви сте луди! — ЗаштоТ — Могли смо да погинемо двадесет пута1 — Ако1 — Како, ако? . Шофер подиже рамена: — Тога се ја не плашим. Малочас сам, дознао да ме жена вара с мојим колегом. Од тога часа ми се више не живи. НАВИКА Београд, априла. — И поред саопштења да је дозвољено слободно кретање улицама у Београду до 21 час, Београђани се не виђају после 20 часа на улици, јер су навикли да рано леже.

САВРЕМЕНИ МЛАДОЖЕЊА Младожења је задоцнио за воз којим ј« требао да оде на венчање. Зато упути својој вереници следећи телеграм: „Задоцнио сам на воз. Долазим по подне. Немој се дотле удавати". ИЗНЕНАДИО ИХ... Мика Микић се месецима удвара госпођици Заги.' Цела породица чека Ускрс уверена да ће се Мика најзад изјаснити. У том циљу он је позван на ручак. Мика дошао нешто раније и у соби затекне само малог Ђокицу. — Где ти је сестра? — запита Мика Ђокицу. — Ено је у соби — одговори Ђокица. — А шта тамо ради? — распитује се Мика. — Цело јутро стоји пред огледалом и учи на памет ове речи: Ју, господин Мико, Ваша је изјава дошла тако изненадно... ЗА СВАКИ СЛУЧАЈ Мита је опасан лола и лумпарош. Његов најбољи друг је Стева, чија госпа Анка зна добро Миту. Дође једно вече Мита код Стеве и зазвони на врата. Госпа Анка отвори а Мита је упита: — Могу ли да говорим са Стевом? — Да говорите можете, али да га водите, не може — одговори госпа Анка одлучно. — Е, онда немамо шта да говоримо — одврати Мита и оде... ДОСЕТЉИВА ЖЕНА Муж: Како? Ти си опет купила нову хаљнну? Жена: Немој да се љутиш. Јер сам је купила од свог џепарца. Муж: Твој џепарац? А откуда ти џепарац? Жена: Заложила сам твој зимски капут.

— Била си синоћ на премијери.Како ти ев свндело! — Никако. Била је само једна пауза.

— Да, драги, можеш да дођеш. Већ пкно обучена да могу да те примим.

— Даклв, нашла си добар и јевтин стан? — Да, две собе и кујна, две стотине динара месечно. Али стан слободан 1 маја 1945 године. ♦♦ — Јеси ли украо овај мотор? — Боже сачувај! Купио сам га за 5.000. — А откуд ти 5.000 динара? — Украо сам! ♦♦

— Морам вам показати своје рентгснске снимке из болнице. Ванредно су успели.

—Ем еи ме изударала, ем још тражиш 10 динара? « — Па морам да купим — метлу. ♦♦ — Шта је с твојом повишицом? — Дсбио сам је! Чекао сам да ми жена роди сина, а она родила тројке. ♦♦ — Приликом сваке саобра^ајне несре^е најбоље је присуство духа. — То није тачно. — Него? — Најбоље је отсуство ■рела. ♦♦ Учитељ: Ко зна народну пословицу? Стевица: Пошљи лудог у војску па седи и плачи. Учитељ: А где си ти то чуо? Стевица: Тако каже мама кад тата оде на пијацу. ♦♦ — Оженио си се. — Да, није ми више пријала храна по кафанама. -- А сада? — Сада ми опет прија. Један дечко од петнајест година, обучен у морнарско одело, сретне једног морнара и рече мами: — О! мамице, гледај, онај чилац се обукеио иво мали дечко.

— И ово ми је нека лепотица! Требало је да ми живимо у оно доба. ♦♦ Мали Перица после ручка. — Тата, хо^еш ли комад торте? — Не^у. -— А сад ти питај м>ене. Жена каже мужу: — Слушај, Перо, грешиш што фарбаш бркове. — Зар се тр приме^ује? — Да, на врату сх^ари^е.

Један Лала пита свог комшију: — Шта си то купио, Перо? — Два календара. — А шта ^е ти два? — Хоћу да изненадим моју Сосу. Дала ми је банку да јој купим један, а ја сам јој купио за исте поре два од прошле године. I ♦♦ — Замисли, Миле, моја верени- ' ца ме напустила! — Ко ти је крив што си идиот I Зашто јој ниси рекао да Кеш на- , следити богатог стрица који је 1 без деце. — Баш је у томе бипа грешка што сам јој то рекао: она се уда ла за стрица.

\ Он: Закуните ми се да вас још нико није пољубио? Она: Кунем вам се својом децом да сте ви први. ♦♦ — Мој отац има сада још једну жену да издржава — Да није постео бигамиста? — Не, него сам с-е ја оженио! ♦♦

— Господине докторе, молим да видите мога мужа, изгледа ми да је оглувео. — Да нисте тражили да вам 1 купи бунду? ♦♦ — Ако одмах не пољубиш тетку, мораћеш у кревет. — Лаку но^, мама!

— Ниси захвалио тетки што ти је дала колач? — Нисам смео, бојао сам се да ми не понуди још један. ♦♦ Жена мужу: Кад једно од нас Двој'3 ^мре, јд се Новући на сећо.

Оиа: Срамота! Ј,че сте ме пољубнли против моје воље, а данас то исто чиниге упркос мога опирања. • Он: Та, ваљда, знате да се уби« ца враћа на место свог злечммв.