Bodljikavo prase

г Страка 6

БОДЉИКАВО ПРАСЕ

Б Р°Ј 23

уЈХхглљ шалс врааом

Млади лекар: Ко је то у претпретсобљу? Слуга: Један чооек. Лекар: Пацијент или поверилац? Слуга: Не знам. Уздише често и тешко: или је тежак болесник или сте му много дужни. Учитељ: Ако на двадесет гостију дођу два келнера, колико ће келнера до^и на педесет пет гостију? Стевица (гостионичарев син): Пет келнера и једаН пиколо!

Вероучитељ: Ко добро ради оти^ике 4 у рај. А шта +>е да буде са оним који чини зло? Адвокатов синчи<ј : Њега ке мој тата да брани.

— Зашто вичете толико) — Јер не знам да пливам. — Ни ја не знам, па не правим толику дреку!

Отац: Знаш ли ти, Перице, шта је то »сребрна свадба«? Перица: Знам, тата. То је кад се човек двадесет и пети пут ожени. — Помисли, наш друг Јовица отео је Ружу и одмах су се венчали. — А њена мајка? Зар им је то опростила? — Није; она станује сада код њих.

— Зашто ниси рекао да је девојка разбила вазу? пита мајка свога синчика. — Она ме је подмитила, па сам зато ћутао. — Подмитила? А шта ти је дала? — Ништа ми није дала, али ми је обе^ала да ме неће умивати три дана.

— Питам те последњи пут: хоКеш ли да ми исплатиш дуг или не? — Хвала Богу, што не^у више слушати то досадно питање!

Спорт је страст

Имам две страсти у том шугавом животу. Прва је: волим да гледам футбалске утакмице. Друга: мрзим да видим празну флашу. Према свему осталом сам равнодушан. На жене, тако рећи, пљуцкам, ситница. Не признајем да сам гадна пијаница. Нацрцкам се, и, климам се. То је све. Али што је главно, језик имам симпатичан, не дуплира слова, лаје течно. Рука ми се само по који пут омакне, и тресне по нешто стаклено о земљу. Што се тиче псовања, ко Ке га знати! А на женске, као што рекох, штрцка ваш брат кроз ретке зубе. Но утакмицу волим, лудујем. Нарочито кад се напијем. Знате зашто? Јер тада за исте паре гледам дуплу утакмицу. Дошао ваш брат у недељу на игралиште с навијачким срцем у џепу ,и с пуном флашом у грудима. Тојест прегризао језик дабогда, али само малкице, да не боли. Хтео сам реви: с навијачким џепом у грудима, и с пуним срцем у флаши. Трибина ми се учинила несигурна ,да ли се љуљала? За сваки случај сео сам одмах до једног стуба. Да га придржим да не падне. Кад сам пијан, велики сам каваљер. Чак и према дамама. Зато сам извадио флашу, мунуо лактом једну даму до себе, и прво њој понудио да тргне. И објаснио сам јој да се не женира, то мокро, што је у флаши, прави од живаца конопце за веш, и не мора да се цичи кад неко да или не да

гол. Но одбила ме симпатична њушка. А ваш брат, џентлмен, није је расцопао. Учтиво скинуо дами шешир, и рекао: — Молим лепо! Но како ја не носим шешир, то сам јој скинуо њен шешир. Изјавила је испод пркастог носи^а да сам простак. Нисам јој веровао. Рекао сам: — Може лако бити. Да видимо! И сипао сам јој мало ракије у шешир. Објаснио сам јој: ако не пропушта, онда нисам простак, а ако случајно пропушта, онда је... рђав шешир. Али десило се нешто скоро сасвим страшно. Односно десило се неколико »страшно«, једно иза другог, као четворке, све једно другом до увета. Зато ћу вам их поређати према њиховом ступњу јачине. Почећу од оног што је најмање -*>. ч> КАД АКРОБАТЕ ЧЕСТИТАЈУ СЛАЦУ

— Шта је твој отац? — Мртав је. — А шта је био раније? — Жив.

— Колико ти |е година? — 44, а зашто питаш? — Хтео сам само да знам колико човек без посла може да живи.

— Поштована публико, у нашем циркусу биће задсвољан и онај ко]и никада среће није имао1 — Слушај, Марија, како би било да уђемо, ако нећеш ти, а оно бар ја сам.

— Келнер, добикете добру напојницу ако ми поштено кажете шта да изаберем. — Изаберите други ресторан.

У казненом заводу један робијаш ради у башти. — Како је? пита га свештеник. Зацело вам је тешко? — Па и није тако, велечасни. Само двојицу сам морао да уцопам да бих добио ово место.

Лекар: Шта! За једну ампутирану ногу наплатио вам је др. Петровић 2.000 динара? Болесник: Да, и морам признати да сам задовољан. Лекар: Драги мој, за тај новац ја бих могао да вам ампутирам и ноге и руке. ♦♦ — Јаој, тата, мама је пала и скотрљала се низ басамке. — Не плачи, сине, није се мами иишта догодило, покуша да га теши отац. — Знам ја то, али Милица Је то видела, а ја нисам, па због тога плачем. ♦♦ Судија: Сви сведоци тврде да сте ви у тучи били најгори. Шта ви кажете на то? Оптужени: Ја сам хтео да направим ред и мир. ♦♦ Келнер (за шанком): Две кобасице за господина Лазића! Газда: Доста је једна. Он је толико пијан да све двоструко види! №злнер: Знам! Поручио је четири! , страшно, па до на)страшни]ег. Прво сам ја добио шамар; па наши добили гол; па сам испустио препун дамин шешир; и тако се просула скоро сва ракија. То ме је просто убило. Био сам дирнут у срце. Потресао сам се до.".. колена. Био сам страшно узбуђен. И у узбуђењу мегнуо сам дами на главу флашу место шешира. А флаша :није била тврдоглава. Мислила је: паметнији попушта. И лепо се разбила у парампарчад. А дами кишта. Само више није могла дз цичи Вероватно, слаба женска на пи^у. И чим јој мало пала на главу флаша од ракије, тотално је опила и успавала. Ваљда јак мирис ,није могла да га поднесе. Увек сам лепо говорио. Није алкохол за женске, слаби^и су, нем?ју мишиће. А наши аматери изгубише. Тако рећи, прво, па мушко. Душу ми изедоше противнички увијачи. Тојест навијччи. Нема коњетине у изобиљу, па једу... душу. Кажу: — Како ми! А ја се правим луд: — Добро сам, кажем, хвала на питању! А како ви, шта ради госпођа? — Море, како ми данас, овде? — Односно тојест како уопште? — Како бијемо ми' — А тако! Није то ништа Морали смо да изгубимо. То нам је била прва аматерска утзкмииа. И наравно, нисмо могли да се снађемо. Немамо још р/гине. Док се не уиграмо с том улогом! — Кажи ми, синко, ко је победио Илире? — Не знам, нисам још читао последњи спортски извештај. ♦♦ На железничкој благајни: Цига: Молим једну карту. Чиновник: Куда идеш? Цига: По кобилу!

шалЕ Брааом

— Видите како је то интерасантно: има нас три брата, од којих је један кретен. — А шта је било са осталом двојицом?

— Колико бисте година дали оној госпођици? — Зашто да јој дајем, кад их она има доста! ♦♦ — Једном прилрком сам гладовао четрдесет пет дана. — За име божје, кано си то могао? — Лако, јео сам само нобу.

Кафеџија: Јесам ли ти рекао да никада келнер не сме да дискутује са гостом. Гост увек има право. Шта вам је казао? Келнер: Рекао је да сте ви идиот. БИБЛИОФИЛ

— Слободно... — Опростите, ја не умем да играм. — Ништа зато. Ни ја не умем. ♦♦ Управник казненог завода: — Жао ми је што смо вас, погрешком, задржали недељу дана више. — Ништа, ништа, одбиКете то ви мени од идуће казне.

— Ето направио сам бмблиотеку као степенице. Бар ће тако да ми буде корисна. ♦♦ — Сад баш идем из завода за улепшавање. — Па?... Сигурно је било век затворено?

— Како се осећаш у браку, Јело? — Дивно! Муж ми купује свв што се може добити на отплату.

— Зашто је Адаму било лепо у рају? — Јер, иако је био ожењен, није имао ташту.

— Одакле путујете, обрати се путник свом>е суседу у возу. — Из Ниш. — Ваљда из Ниша, не из Ниш? — Остави ме, молим те, ваљ-» да ја знам одакле сам. ♦♦ — Велите да ваш син има четири године? Али, прошло је десет година од смрти вашег мужа... Како то? — Јел'те да је чудновато? Ја се и сама томе чудим!

Ови ЧГ се дугми*и откинули од смеха на последњоЈ претстави позоришта »Бодљикаво прасе«.