Bodljikavo prase

Страна 6

БОДЉИКАВО ПРАСЕ

БроЈб?

/ ^\усМ2олшли Цјлшв.алл — Ах, Милане, ти си заиста иЈан човек кад дозвоља ваш да и ове зиме носим исту бунду, коју сам и прошле годи не Јсила. Сви други мужеви су о прошлим празницима обрадо вали своЈе жене поклонима. А ти Ах, ја сам најнесрећније биће на овоме свсту... — Немој тако очајавати драга моја има још несрећнијих сгво рења од тебе. — Којешта. Чнк наведи мс који пример... — Па кад већ хоћеш онда треба да знаш да је мољац нај несрећније биће на свету. Он, например, цело лето мора да проводи у зимским бундама а целу зиму у купаћим кости.ми ма...

Проклета клизавица...

— С»м мужеви изводе жене а ја белога бога не видим — тако је отпочела своју јутарњу вакслу госпа Фемка своме супругу Томи, кога су у његовом друштву звали »преблаги Јевреме«. — Море, оетави жено Корава посла — мумлао је Тома, сав изгарављен од чишКења рерне. Куда да те изводим? Зар ме ти водила тријес година кроз живот па ја да те изводим. Седи кући и гледај кујну а ако <ећ кршиш »рат онда иди а мене остази на миру. Уморан сам као -лува кучка. Ајд Томо овамо, вјд Томо онамо и тако по цео дан...« Али му све то није вреднло јер што госпа Фемка науми морало је да се оствари. Тако једнога дана изађоше и њих двоје дл се прошетају. ХоКе госпа Фемка да ■ иди како сео младина клиза и санка па је Тома одведе у Топчидер. Једва су ухватили место у трамвају и Тома је веК од почетка почео да гунђа. — Шта ми би маторој будали, да послушам ову замлату и да се под старост акам у Топчидер. Нисмо ишли када је томе било ■ реме, а сада да идемо. Госпа Фема га је само мувала у ребра и тако, иајзад, стигоше. Ногу пред ногу одоше у Чошутњак а свеж ваздух и лепи левојчиКи, чији су весели гласови одјекивали по оној чистини, разведрише Тому и он се исправи, па богами, мало по мало поче пил»ити у девојчиКе. Виде то Фема па је преседе шетња али сада не може натраг, |ер она је предложила. — Ди зеваш тамо, поред мене живе — дрекну она на Тому када опази да му очи остадоше на једној вижљасто) црнки, која је у панталонама, пројурила на санкама низ брдо.

Тома се трже као опарен кад виде да га је Фема опазила па промуца: — Море замислио сам се нешто због огрева. Иде онај Кумур као да испарава. — Знам ја те вицеве. Гледај ти у мене а не у те белосветске, каже Фема и ухвати га под руку. Томи би непријатно и он уситни корак и погну главу као да га је нешто стид. Идоше они тако једно четврт сата и добро озебоше. — Ајде Томо да потрчимо низбрдо, да се угрејемо — предложи Фема и потрча, али се оклизну и паде, као проштац. Тома притрча, приђоше још неки спортисти и спортисткиње ал' госпа Фема ни да макне. При паду је уганула ногу. Фема јауче, Тома крши руке, а спортисти се изгубише један за другим. Један високи младиК, са наочарима, који прође, вукуКи аелике санке, одговори на Томину молбу да повезе Фему макар до трамваја: — ХоКу, немам друга посла! Шта Ке баба међу млад свот. Тражила ђавола па га нашла!« Фема чу ово па, поред свих болова, усправи се и кресну нешто крупно, а младиК се изгуби. У зло доба пристаде једна девојка да позајми своје санке да Фему однесу до Топчидера и главног друма. АЛртвачки је зној пробио Тому док је свукао на друм 110 кила госпа Феминих. Ту су, у снегу, чекали више од сата док један кочијаш, који је своје санке натоварио са неким девојкама, не пристаде да прими госпа Фему. И то саму. Из санки изађе баш она вижњаста црнка коју је онако својски кибицовао Тома, па рече: — Ја Ку са господином пешке,

Јунак зимских дана Деиди са летошњих трка Леп, као мајских иоКи сан С лопатом у руци, цраен, зноЈав Чисти снег сав задихан—

Пролазе многе познанице добрс Застају пред дсндиЈем мпадим Ои саа цепти од једа: »Ах, виделе су ме да радим«... Аж, Боже — ва|ка се — Боже. Када Ке проКи ова| дан, Па да опет будем у форми: Испеглан, удешен. налицкан!...« Денди са летошњих трка Знојав и црвен, к'о рак... С лопатом у руци стоји горд... Зимских дана он Је »Јунак«.

трамва|ем, а госпођу одвезите то њене куКе... Феми севнуше очи од беса и злобе, али шта је могла. Само нешто прошишта кроз зубе, док су је уносили и санке исчезоше у сумраку који је брзо падао на земљу. Шта је било између црнке и Томе, Бог свети зна! Нас имте.оесује само оно што се десило код Томине куКе. Он стиже саа задуаан, тек око 9 сати. Много света па док је ухватио трамвај требало је доста времена. Госпа Фема је седела у :ревету као инквизитор. Дсг је веК био, наместио завоЈ и преписао лекове и Марушка, служавка спремала је неке облоге. — Тако ти уради са мном, зликовче, убицо — поче госпа Фема напад. Гурнуо ме да сломијем врат да би са оном белосветском остао на само. Све је унапред удешено. Зато си ме »водио у Топчидер...« Тома се зграну па не може да дође до речи. — Па ти си предложила да идемо у Топчидер а што говориш за оно девојче, грехота може Керка да ми буде... — Те су најопасније! Знам их нашта фаКају. На младост и свежину. На то се најлакше хватају сомови као ти. Видела сам ја када ти је дала знак. Зато ме ти и поведе на ону клизавицу. Све је то њено масло. Али упамтиКе она Фему — викну она и севну очима. Бранио се Тома и заклињао се да није ни куснуо ни лизнуо и да она треба да буде захвална тој девојци што јоЈ уступи место у санкама, али Фема ни опепелити — Знам ја те ујдурме. И санке сте ви унапред поручили само сте мислили да ми смрсите конце, ал' неда се Фема — грмела је она све више прелазеКи у бес. »Ти мислиш шмокљо она гледа тебе. Зна она да ми имамо лепо имање па хоКе олако дв се ува ли у богатство. То ми је хвала што сам те извадила из блата. — Смири се жено — умиривао је Тома. Узбуђена и због те несреКе што те задесила па не знаш шта говориш... — Ха, ту лежи зец. ХоКеш да ме направиш лудим и стрпаш у лудницу, па да узмеш ону твоју витлерку. То неКе проКи код Феме. СтрпаКу ја вас све у бајбокану пре него што ви нешто предузмете... И тако Је, до неко доба ноКи, звоцала госпа Фема своме Томи приписујуКи му наЈстрашније намере. За њу је веК било несумњиво да је Тома њу гурнуо са намером да |е убије... И од тога дана у куКи је прави пакао. Фема |ош Копка а Тома се скуцао као вејка и нигде не излази а у себи проклиње и снег и клизавицу. Дај Боже да не дође до духовнога суда или да се Томи не смркне и заиста не клепи своју Фему.

Практичност

— Ако желите да се користите нашом »службом за репарације« дођите позади локала.

— МоЈ лекарски позив омагуКио ме Је у своје време да се ::реКем у друштву маршала, генсрала, Наполеона, министара и других сласиих људи. — То Је заиста задиа.н,"-' ке. — Како се узме. Био сам маиме, лекар Једно време у душевноЈ болници.

Астроном: — Венера, Маре.

а ево га и СатурнПН