Bodljikavo prase

/

ГОСПОДИН СРЕТИН МАЛЕР

— Ах, може о пи ми дати обавсштење о моме новом псро тку I — О чему! О н>еговим раниЈим всзама, о имању или1 — Не, не, |а сам га позвала на вочеру и хте* ла бих да знач шта он јсде најрадије!

Ако пронађете место где мо[а жена криЈе новац, ондв пола мени, пола вама.Јел важи| Код жене детектива

Је ли вам се катгод Десило да некоме учините добро дело, па да вам се то после зло одужи? Свакако да Јесте, јед, забога данаС је свет Сав створен од парадокба, те, да ниЈе њих, много мање би било и главобоље, и бракоразводних парница, н рата, а да и не говоримо о разним малерима друге врсте. Елем, десио се, пре неколико дана ? господину Срети тако један малер, коЈег ће се, свакако, сећати иелог свог жнвота. Није да кажете, какав „великог калибра", већ онако „средње тонаже", али ипак такав да ће господин Срета забележити тај дан као баксуз датум. Праснуло, наиме, његовој лепшој половини госпа Јулки на

памет да гледа „Позну љубав", па лепо каже Срети; — Слушај, бре, ти матори. Како ти никако не пада на памет да кажеш жени да игра тако лепи филм као овај „Пџзна љубав што ту пише у новинама, видиш ли?... Дабоме, човек запослеН, нема времена, или, можда, неће. Да је среће, ти би лепо сео па казао својој женици, счзЈој роћеној женици: „Спреми се, Јулкиие, данас ћу да те водим у биоскоп' — као што други савесни мужеви раде. А оно, јок! ЗадеМбелио ту ла само чита новине, пуши и мисли о зимннии. — Ја, управо, не Знам шта хоћеш с тим да кажеш. Зар зимница, жено, није најпреча?

— Слова су та о ситна, да се не може нкшта прочнтати! — Па то је ЈедИни начин да смгњимо цене на овој скупоћи..

Једног дана бане код „Три ше шира" један члан „сталног друштва" чича Илијиног, прехлађен и болестан. — А где си ти, већ пет дана те нема, напада га чича Илија, још сврата. — Погибох чича, стеже д/е ова Мроклета кијавица, ма да не мрднем Лежао сам пет дана и шта све нисам употребио да ме пређе ово чудо али ништа не помаже. — А што се ти чичи ниси обратио, па да ти ја дам један лек. За десет минута бићеш здрав к'о дрен. V./ X Стзвзн Сремац и цртање С јееени 1879 оде Сремац за наставника Нишке гимназије, а о Петрову дне идуће године дођа у Београд на виђење. Пред »Дар данелима« прича појединости новог чиновничког живота, па помену Како је морао предавати и цртање, а у Школи, тек отвореној, нема ни прегледа ни модела. — Па како сИ радио? — Ето тако: нацртам на табли нешто па онда деца прецртавају. А буде кад што да ме деца питају шта сам нацртао, и ја онда морам да напиШем доле: »столица« иЛи »оџак и дим« Итд. ж Није право — За сутра, кажа учитељ красописа, свако од вас нека напишв педесет пута своје презиМе. Мали Јоца удара у плач. — Шта ти је, Јоцо? — То није право. МоЈ друг ее презива Ивић, а ја Константиновић. ♦ — Не знам шта да радим! Кад год увече пијем, ујутро паТ||м од зубобоље. — Драги пријатељу, то се ваши умњаци буне.

— Дакако да је најпреча, али и ово се 1(оже... Него, слушај ме лепо, Срето, данас ћемо у биоскоп. Јеси ли разумео, има да купиш карге и да дођеш по мене и — квит. — Па, кад си голико навалила да гледаш ту „Позну љубав", / хајде де, нека ги буде. За мене лично је и рана и позна већ да&но указала леђа... — Гле, гле, гле ти тића! Ми* сли, ако је оматорио онако на изглед да може мени да соли памет. Знаб Ја добро куда те жице воде... Господин Срета је тога данд купио карге. и негде око пет сати рече жени да се спреми. Госпа Јулка била је већ „на готовс": обукла онаЈ - браон костим што ла Је недавно шила, удесила фризуру, нашминкала се као каква шипарииа. Иде госпа Јулка издигнуте главе, а поред ње некако скучено и спокојно вуче се госпо- ♦ дин Срета. И баш да скрене иза угла ка биоскопу, кад угледа како некоЈ дами, плавуши без мане, испаде ташна. Потрча господин Срета, каваљер по навици кад су у питању туђе жене, и за трен ока подиже ташну лепој блондинки. Плавуша сва радосна, насмејана, наЈлепше с<= захвали, Уледајући заводничким погледом Срету. Клањао се и клањао господин Срета као, боже ми прости, пред својим шефом, једнако доказујући плавуши да је све то ситница недостојна толике њене хвале. Ко зна, можда би и продужио са малдом плавушом да, на његову несрећу, госпа Јулка не стиже и снажно, као жандармериски наредник, ухвати господина СреТу за рукав и одведе га. О те писке и страхоте, тога лома од речи! И ни пет ни шест, госпа Јулка се окрену „на лево ' круг" и поведе господина Срету право кући. А тамо већ — не питајте. Кажу да је после госпа Јулка ишла обућару да јој причврсти „штиклу" на ципели и за неко време стално зајмила из ч комшилука оклагију да умеси тесто, Јер је са својом — како сама говораше — ликвидирала. Ми једино знамо поуздано да је те вечери госпа Јулка седела сама у биоскопу* а господин Срета преклињао позну љубав која је заиста тако позно и несмотрено наступила код њега, да отада више никако не^ сме да иде у биоскоп.

Једини

начин

фгва

— Па није касно ни сад, реци ми, молим те. Не жалим ни десет кригли пива да частим. — То ти је најобичнија ствар, одговори му чича. Узми једну љуту, успи у неко лонче, сасеци маЛО Купуса, па кад се то натопи посоли мало бчбера и шећера. Кад се све то лепо измеша, а ти, жив ни био, на искап. И за десет минута оде кијавица. — Јел сигурно? — Кад ти ја кажем. Само има један услов. — А који је то? — Кад нагнеш да попијеш овај лек, не смеш да помислиш на Нилског коња, јер онда не делује. Сутрадан дође болесннк са Још већом кијавицом. — Ништа не вреди, чича. Не могу да попијем. — Ама како не можеш да попиЈеш? — Па, кад год нагнем лонче да попијем, ја се сетим иа Нилског коња, а Бог га убио — дотле ми ни у сну на памет није долазио. — Е, мхјЈ б алавко, нисам ни ми слио да си толико наиван. рече му чича ИлнЈа, уз грохотан смех целог стола и узвикну: — Момче, десет кригли пнва!