Bodljikavo prase

јошдмрш*!

БОДЉИКАВО ПРАСЕ " н т ш*л\" - ^ Једном грзђанину. Верујемо дз ти је досадила тз стална промена, Једног месеца носиш качкет, а другог шубару. Повијаш се према ветру. Пази само да се не лревариш у том сталном извијању. Новом премијеру. Прими наше честитање на наименовању. Верујемо да ти се сада испунио животни сан. Уписао си се у ред премијера. Као овејани србофил потрудићеш се да помогнеш Титу. Ниси ти крив што ст0 земљаирм. Дулету Богдановн^у. На ри«гу си бис страх и трепет. А сада си показао да и ти знаш за страх Са бра-Ком Николи-Ц по цео дан чуваш лагуме у Карађорђевој улици. Нашао се неко да и вас сатера у мишју рупу. Једном наивку. Шта ^еш сада после споразума? Једни те бомбардују, а други те ослобађају живота. Али не треба да бринеш. Нови претседник с једне, а маршал с друге стране, постара^е се да ти помогну у одлуци. Гледај да онда не буде касно. Једном профе<ору. Сјајан јв твој оглас којим позиваш ученике да их спремаш у састављању писмених »адатака из српског је3«ка. Сад треба неко тебе да слрема у састављању огласа на правилном српском језику.

ДРСКОСТ Жика, госпа Кинин муж, иде снужден улицом. — Шта ти ]е? — пита га Ваља. Нешто си ии нерасположен. — Како и да не будем! Казни• ли су ме с авеста динара зато што сам стајао на папучи трамваја. — Тако ти и треба! — вели му Веља Ти као стари папучар требало је да знаш да ти ]е место под папучом. Ж — Зашто одлазите V пивницу? — Ззто што тамо има мувике. — А зашто онда не идете у Оперу? — Зато што тамо нема пива? ж из снлоништд — Сме ли овде у склоништу да се пуши? — Не. — А откуда су ови пикавци које видим на поду? — То је од пушача ко.ш нису питали за дозволу. Ж Гледалац напушта усред комада позоришну салу. Вратар га опомиње: — Извините, господине, али нма још два чина. — Зато и одлазим, одговори господин. РАСЕЈАНОСТ — Је ли, Даиице, зашто си везала тај чвор на марамици? — Нисам везала ја, него мама. — Зашто? — Да не заборавим да предам једно важно и хитно писмо. — Па је си ли га предала? — Нисам. Мама је заборавила да ми га да.

ОСЕЋА ЧОВЕН — Сосо. мене данас здраво сврби нос — каже Лала својо.ј жени. Ја се морам данас надерати. — А ти немој пиги па нећеш! одговара Соса. Лала се на то наљути: — Е. ала си и мудра. Нећу ја ваљда терати свој нос да лаже! Ж Гоеподин (прилгзећи дамама): — Опростите, можда прекидам какав занимљив разговор? Дама: — Напротив, о вама смо говорили.

у*ш к о л и Професор: И тако је Бог створио човека... Ђак: Молим, господине професоре. мени је тата рекао ла смо постали од ма.јмуна. Пробесор: Можда. -али наука и настава се не могу да се обазиру на ваше породичне прилике. ж ке. — Пре него што одем у кафаиу да ручам ја направим повећу шетњу. — Сигурно зато да бисте доби ли апетит? — Не, него да бих нашао некога да ми позајми новац.

НЕМА ПОВЕРЕЊА — Да ли сте сами ухватили разбојника или вам је притом неко помогао? — Сам, господине судија! Данас човек не може ни на кога да се ослони. Ж САВРЕМЕНИ РАЗГ0В0РИ — Како сто.јиш са изворима прихода? — Уопште их немам. Имам само ушћа.

— Мој брак вам је невероватна комедија. — А где се приказује? ж НИЈЕ ИЗМИШЉЕНО Просдакиња улази V један стан и преклиње домаћина: — Удели бре. газда. нешто за мога слепог мужа? — А где ти је тај твој слепац? — Ено га напољу. Пази да не наиђе жандарм.

ОСИГУРАО СЕ

МЕБУ ПРИЈАТЕЉИЦАМА

| —- Он ме воли а н Ја оолим

ПИСМО МАЛОГ ЈОВИЦЕ

Досадило ми је ово идоње свакој јутла на пијац. Плв иисам исао, било је лепсе. Имали смо увек по неку слузавку. Данас те Лезике, Јалзе, Малице и остале постале фине даме, лепо обуцене, седе код Цала и имају легитимације све у лазним бојама. Казу оне сада Ви газдв мало запните. Плаво да казем ми никадв нисмо били газдв, вли мој Татица се са мамом цесто лазводио, па смо увек имали некога ко це да нам Сплема. Некад |е полед све згодације било и неплијатности, као оно кад је Јули-

иде по комсилуку Па пита: како се кува ово, како оно, а комсинице се утлкују која це пле да му објасни и теолиски и плактицно и њега нема по цео дан да дође, па ја Молам свм дв кувам квко знам и умем. Сељвци у све вецим ■ колицинама доносе намилнице. Казу да су полед све ове блуке ипак цене у беогладу низе него у Селу. Цудни су ти сељаци, пле су говолили: нисмо луди да вам не Ноге доносимо, дођите ви валосвни да мало газите блвто. Свда, квда је вецина беоглађанв по се-

скв тузилв татицу суду и тлажила лима, сељаци изводе стосове, па

да Јо) да издлзаввње. Али, Богами, свдв |е теско. Бвл мени, |ер

— Мора да си заиста срсћиа! молвм да сплемам, гуелм и уоп— Н« сасвим, иажапост то ни сте ладим све по куКм, Татица се могли мало да са плосетаЈу по

запели и носе намилницв у беоглвд. |в мислим то они ладо да би

{фдан те ист човок.

виде биоскоп. Али ми мој длугвл ђокицв каже: знас Јовице, у селу нема силена, а њих као све сељаке интелесује све сто је ново, па долазе да цују како то свилају силене, па онда да се плсе по Селу, како је стласно било и како су Једва умакли. Цитали сте ваљда у новинама како код нас у беогладу из дана у дан лвсте блој блакова. Запели људи да се зене, неда им ђаво мила. А тек сто се ти тазе младенци свађају. То су познанства из подлума, из склониста и лагума. Видели се у млаку, односно нису се људски ни видвли, па се тек свда упознају. ЛусваЈ Један. Казу да ђе се послв лата издавати мускалци на бон, а зенске на Вагон, па зене новалиле да

— Татице, како се зове чооек коЈи туче мало дстс! — Битанга! — Хм. — Татице, ево ти моЈих оцена...

извлоци, о« даЈа кнстлукциЈе, свв оаим насим тлотоалима и да мвло скупљвЈу лезелву. Сада видим да

лазу квд плицвју дв и-ма визе зенв него мускалаца, јел свака зена коЈу познајем има бал по пет саст. вас Јовица

ОНА НЕМА БОН ЗА ТЕНСТИЛ

Знате! Госпођице Мицо, имам још једну свилену марамицу, два салвета и метар пантљике можете ли ми од тога направити једну лепу хаљину!

— Перо1 — Ленка, чули смо како идеш уз степенице, и како имамо свега две столице, то ми Је госпођица Мира села у крило, да би теби уступипа своЈу столицу.

ДА ЛИ Т.Е ПОВЕРОВАТИ