Bogoslovlje

војске, Бонифацијем Монфератским, као првим солунским краљем, а под врховним суверенитетом царства. Према уговору о подели заузетих земаља измефу Балдуина и Бонифација, закљученом такифе 1204 г., солунском je краљевству припала и Св. Гора. Солунски крсташи су je свакако одмах и посели. Тако исто и „велики метежи“ који су, по Св. Сави, избили затим око Св. Горе отпочели су још од 1204 г. Већ у почетку, завадили су се мефу собом сами крсташи. Балдуин није хтео дати Бонифацију солунско краљевство, него византиски део Мале Азије. Измефу њих je дошло и до борбе. Балдуин je заузео Бонифациев Солун, a Бонифације Балдуинова места у Тракији. Једва су ту двојицу јунака полшрили Млечићи и разумней крсташки витези. Склопљен je горе поменути уговор, по коме je Б онифацију уступљено солунско краљевство (1204). С друге стране, ни крвава борба крсташких освајача са покорении им балканским Грцима није се свршила још за дуто по паду Цариграда. Крсташи су најпре врло зло поступали с освојеним грчким жив.ъем, пљачкајући га, презирући та и приморавајући га на унију. Зато су се трачки Грцитајно удружили са бугарским царем, силнии Калојованом. Јер, и Калојован се био окренуо против крсташа, желећи да им преотме византиску Тракију и Македонију. Он се чсстј залетао, час у цариградско латинско царство, час у солунско краљевство. У борбис њим, нестали су и први крсташки дариградски цар Балдуин код Једрена (1205), и први солунски краљ Бонифације у Родопи (1207). Осим тога, ратни je пламен дуго беснео и у правој Грчкој, нарочито у Пелопонезу, где су се поједини бивши византиски намесници са грчким становништвом- жестоко опирали крсташкој најезди. Окршај je увећавала и офанзива нове грчке државе, епирске деспотовине под Михаилом I. Анфелом, против солунских крсташа у Македонији, па и у Грчкој. По погибији пак Бонифацијевој, у солунској су краљевини букнули и унутрашњи нереди. Странка Бонифацијевих ломбарфанских витезова устала je против удовице Бонифацијеве, Маргарите угарске, и против малолетног престолонаследника Димнтрија, па чак и противу врховног суверена солунског краьевства, новог цариградског дара Хенрика, Балдуинова брата, који je штнтио Маргариту и Димитрија. Хенрик je морао војском угушивати буну осионих Ломбарфана. Слична je гужва,- убрзо по крсташком доласку, настала и

„Богословље“