Bogoslovlje

у до сада изнесеним догађајима, који су у свои даљем развићу одвелп не толпко до превластп калвинпзма у Англпканској Цркви, колпко до постепеног стварања данашњег шаре пила енглеског протестантское сектантства. 1 Јасно je да je у времену Јелисаветпног ступања на престо Енглеска била под врло јакпм утиском тешких и врло Свежих успомена Марпјине црквене реакцпје, која je под утица j ем реформиста само join впше у масамаправдаламржау према Риму и Шпанпјп као његовом главном политичном протагонпсти. Папство je у очпма реформиста већ било постало символом свестране реакцпје. Међутим протестанство je сматрано за шамппона прогреса. Томе je много допрпнела чшьенпца да су тадашњп иајпросвећенпјп и најнапреднпји деловп Европе били протестантски. Чак je у ово време join оправданом сматрана и нада да ће пресвптерпјанцп битп бројно у најмању руку достојнп такмацп рпмокатолпка у Француској. Када се томе дода дејство заразног новаторског примера крајњпх континенталних протестаната и њихова директна и индпректна пропаганда у Енглеској, онда нпје чудо што се међу англиканским реформпстима јавпло веровање да будућност прппада новом црквама створеним реформацпјом. Англпканска via media пзмеђу двеју крајности je законом о једнообразности, помоћу власти, наме тана као компромпс у бескомпромисном ХЛЧ веку. Све ово треба имати на уму када се тражп објашњење поклича англиканских пуританаца-нонконформиста, којима се захтевало доследно спровођење црквене реформе укидањем и последњпх остатака средњевековног папизма. То je, сасвим прпродно, одвело понкоиформисте до дефпнптпвног антагонизма с једне стране према црквеиом догматизму, с друге стране према псторијским тековпнама хрпшћанства и црквеној традппијп у опште. Они су свој програм кореипте реформе дпглп на виспну страсног, фанатпчког захтева релпгијске савестп : Англпканска I јрква речепо je у првој »Опоменп Парламенту« »мора потпуно одбаДптп целог Антихриста, од главе до пете (both head and tale), и савршено одомаћитп ону чистоту речи, ону простоту тајни и оштрину дисциплине, коју je Христос заповедно и препоручпо Својој Цркви.« Ово крајње п најактпв-

1 Видп Prof. Е. W. Watson··. Nonconformity« Ollard and Crosse, »Diet. Engl. Church Hist.« pp. 391 —407.

122

Богослов.ъе