Bogoslovlje

језика. Било би неразумљиво, како су у словеначком језику трупе št, žd из православног dj, tj прешле у č и j . Научнпцп су за овим доказивали, да су Лlађарп позајмллп ове речи од Бутара, ане од Словенаца 1 . Међутим и једно и друго доказивавье je сувише једнострано. Има у мађарском језпку прилпчан број речи узетих од Руса; Ьогопа, боронй, bàràny, баран’, gerenda ; kolbàsz, колбаса, udvoar, двор; има српских: macska, мачка, jàrom, јарам, kakas, кокош, mocsàr, мочвара, szekérce, секпрп-ца, patkô, поткова, csônak, чун <бьlиъкъ ; има речи, за које се не може одређено рећи да прппадају овом или оном језику словенске расе : szomszéd <sqsed, szent, светиња, <svçt —, bàlvàny, trombita, kosza, коса, rend <rçdb, méro, кантар, мера, barlang, пећина, Inpât, лопата. Дакле, већина научника дошли су до закључака, да народност староцрквено-словенског језика јесте бугарска 2 , и то мишљење je пзразио и С. Куљбакнн у својом последњем пздању »Древне-церковно-словенсшй языкъ«, изд. 3 е , Харьковъ 1917 г., нагласпвши, да »у основи староцрквено словенской језика лежи бугарски говор IX века« (стр. 224.). Сасвим je природно, што су Ћирило и Методије говорили диалектом Словена солунске области и што су превелп Св. Писмо са грчког језика на овај дпалекат, а не на неки други, као што je разумљиво и то, што они нису осећалп велике разлпке у изговору појединпх речи између моравског, панонског и солунског диалекта : Словени су у то време свуда разумели један другой, иако je постојала разлпка у изговору речи са носнпм самогласницима и са групама št, žd, па и са ъ, ь. Али тиме није решено питање о народности староцрквенословен. језика, jер су доказп о томе, да je у његовој основи бугарски говор, једнострани.

II. Распадање Словенства и диференциација њихова језика. Кретања јужних Словена и положај Бугара

1. Длференциацпја језика. За решавање питања о народности староцрквено-словенског језика треба узети у обзпр све језичне и историјске чиње-

1 вид. Ашбот. Нзв-ЬсНя Имп. Акад. Наук, VII. 1902, 4 кн. стр. 249. Melich. Archiv, 32, стр. 92. Jagić. Entstehungsgeschichte der altkirchen slavischen Sprache 1913, стр. 229. Лавровъ, Нзв'ЬсНя Имп. Акад. Наук, 1901. г. N. 1. стр. 249—324.

2 А. И. Соболевсшй. Дрепне-церковнославянскш языкъ. I. Фонетика. Москва 1896. г. Leskien. Grammatik der Altbulgarischen Sprache 1909. г. П. А. Лавровъ. Обзоръ звуковыхъ и форм, особен, болг. языка. М. 1893. Югосл. Палеогр. Цопевъ. Уводъ на истор. на българ. езпкъ. Сборникъ за наука н кннж. XVIII, 399, 400, 422. А. Белнћ. La Macedoinie, Paris, Barcelone, 1919. г. стр. 274.

226

Богословље