Bogoslovlje

Месецослови, Пролози, Минеји и други споменици показују,. да су у историји Славена и Русије били периоди, кад су успомене о сродству Русије са славенима ослабила и када су сезаборављале Константинове Ћирилове заслуге. Али књижевни рад Солунске браће није још нашао потпуног израза у свестраном и детаљном проучавању. Писац даје критичан преглед легенда и литературе о Ћирилу, нарочито се задржава на изворима, који га одржавају као говорника, химно юга, панигиристу-агиологу и као надареног полелшчара и екзегету. За овим он говори о томе, да je утица] Западнославенске литературе на руску писменост пре монголског врелюна био већи, него што нам се чини. A. Пешковски у чланку „Интонација и грамматика“ говори о ритму и мелодији речи, као целини, која изражава душевни живот, а затим о њиховим функцијалта. Његова разлагања о узајамним односима измеђи „фразне“ интонације и свих осталих синфаксичких није јасан ни по својим разлагањима, нити по примерима. Д. Ајналов у чланку „Сон Сятослава у Слове и полку Игорове“ задржава се на тумачењима у научној литератури оног места из чувеног спева, где се говори о томе, што je видео Светослав у сну, кад су руски пукови били разбијени од Поховаца и кад je Игор зарибљен; затим говори о толю, да су преписивачи грешили, нарочито у онилт случајевима, где рукописи XV и XVI веку слово Ъ зближавају са le, услед чега су нека места текста искварена. Н. Иљаков даје интересантан лтатериал толю, где се и како говори о чаробном оцу руских песника Бојану. B. Ржига говори о новом варианту „сказания о лоте“ и долази до закључка, да праштање Лота није салю као вршење епитилшје, већ испуњене ове у вези са „богоугодном услуголт бесу“. В. Данилов наводи нови материал, по колю се оцртава служба С. Т. Аксакова, С. Н. Глинке и В. В. Излшјлова у „Мисковсколг Цензурном Комитету“. За овим се налазе у часопису ситнији прилози: „Проект дипломатической депеши по наводу греческих дел, составленный Ф. И. Тючевьш въ 1833. году. Н. К. Козлшна „Пушкин-прозаик и француские острословы XVIII века. В. И. Срезњевски говори „о севастопольских песнях, Л-

166

Богослов.ъе