Bogoslovlje

грчкој религији: δϊος (светао; божански), -θεός (бог), Ζευς (врховни бог Зевс); у римској релипци: divus (божански, небески; као супстантив: бог, небо), deus (бог), dies (дан), Jus (у речи: Jupiter = Jus-pater = врховни бог Јупитер); у старо] литавско] религији: diewas; у старо] германско] религији: Zio, Tius, Tiwas; код Словена: ден, дан, днев (иако ове словенске речи не означују божанство, ипак су из оне исте санскритске речи: di v, светлити = дан, ]ер ]е и у латинском за исти појам (дан) и од исте прастаре речи (div) постала реч: dies = дан), а истог je порекла и реч: дйван. Трагова о овом језичном и идејном сроству поменутих старих народа налазимо и код других (на пр. код урођеника Америке, Татаро-Монгола, Кинеза и др.), и они показују да je код предака свих индоевропских народа (пра· Аријана) постојала вера у једно божанство са једним именем, од кога je, по свој прилици, ]ош у заједничком празавичају Ирану — 1 ) почело рашчлањавање и изграђивање политеизма. Диа у с се у Веди врло ретко спомиње и то у вези речи: питар = Диаус-питар>· што значи; отац Диаус, отац Небо. Jep, да реч Ди ау с има значенье речи: небо, небеско-божанска светлост, види се и по томе што je „она и касније још (у каснијој веданској литератури) имала апелативно значење: небо.“ 2 ) Диаус-питар (код Грка: Ζευς-πατήρ, код Римљана; Jus-pater (Jus-piter= Ju-piter) je, по Веди, „отац богова и људи“, те и ово иде у при юг мишљењу о његовом апсолутном првенству или барем врло дубокој старини. Најчешће, пак, уз његово име иде као предикат и реч: Ас ура (божански господар, Господ), која je касније придодавана врховном веданском богу неба Вар у ни, a jour касније постало заједничко име за демоне.

1 О празавичају индоевропских народа постоје разна мишљења. Мишљење, да су северна Немачка, Данска са острвљем и јужна Скандинавија празавича] ових народа (на пр. Тié 1 е, Kompend. d. Religionsgesch., S. 222), у последње време побија ce новим чињеницама. Библијско казивање о празавичају човачанства, а у толико пре пра-Аријана, и по новијим научним испитивањима је највероватнпЈе. Пре десетак година откривено je y Неточном Туркестану једно племе, које je остатак старих Скита и чији језнк (назван: .тохарнски“), претставља један индогермански идиом. Овај факат, по Орели-у, сведочи о азијском а не европском пореклу нндоевропских народа, jep ,доказ о тако далеко на Истоку живећим Индогерманима говори пре да су се они са Истока ка Западу кретали, и да су дошли са велике дентралне азијске внеоравни“.

3 О rei li, ор. cit. B-d li, S. 14

Богословље