Bogoslovlje

вења и у њему, у његовом примању и усвајању, гледао je ону небеску мудрост, која треба да украшава људску мисао. Свуда, и у својим трактатима и у писмима, он ce јавља као човек, за кога су једина премудрост вера у Исуса Христа, св. Писмо и црква. У сравњењу са овом најсјајнија невнабожачка ученост чинила му ce ништавном, која не заслужује никакве пажње од стране хришћана. Због тога Нил оштро осуђује људе, а нарочито хрншћане, „који су се попели на високу гору Христове филозофије,“ 1 a продужују да се загревају јелинском мудрошћу и да се баве стихотворством, састављајући „сухопарне речи“. Такав занос неких хришћана сматрао je св. Нил као увреду светлости и висине богооткривеног учења и због тога, са својственом му искреношћу, примећује; „Није ништа толико пустије и за земљу везаније као световна мудрост, иако она по својој бестидности покушана да лебди у висини.“ 2 Исто осећање негодовала испољава Нил и у писму схоластику Никотиху, кога кори због тога, што, иако je примио хришћанство, ипак није одустао од „јелинскога безумља“ (τής των Ελλήνων φρενοβλσβείας) и што увек у својим беседама наводи мишљења јелинских философа, a своје „свештенике куди због њихове простоте, не гледајући на њихов добродетељни и славни живот. „Но ако продремо у просте црквене речи својих свештеника“, каже Нил, „и њих испунимо, лако можемо добити непорочан начин мнсли (άμεμπτον εχειν τό φρόνημα). Напротив, бавећи ce јелинским наукама, људи ce предају нечистоти и раскалашности.“ 3 Сав предат светој хришћанској премудроэти св. Нил сматра да осим ње не треба тражити никакве друге ни за себе ни за друге, и зато не само да не саветује да се бавимо световном наукой него, напротив, енергично одвраћа од сличних занимања,, призивајући хришћане, да своје силе усредсреде на активној врлини. „Какве ћеш користи имати,“ пише он философу Афродисију, „ако се не стараш о активно] врлини (τής πρακτικής αρετής), већ се занимаш, како се теби чини, умном филозифијом (λογικήν φιλοσοφίαν) и хвалиш се, да знаш меру

1 »-ст δρει τής κατά Χριστόν υψηλής φιλοσοφίας« epist. Hb. 11. XLIX col. 220 ВС.

2 Epist. lib. Il Alexandro monacho ex grammatico XLIX col. 220 A. Ούδέν γάρ αληθώς υπάρχει κοιλόιερον τής κοσμικής σοφίας, ουδέ χθαμαλά-τερόν τε, καί χαμαυτετέστερον, κ’άν έξ αναισχυντίας ίπτάσθαι δήθεν υψηλά έπαγγέλληται.

3 Epist. lib. 111. VIII col. 369 D.

58

Богословље