Bogoslovlje

je допуњеноод цариградског сабора 381. г. после р. Хр., осим речи: „и Сина“, које су унесене у текст символа од толедског сабора 389. г. п. р. Хр. Никејки символ се такође зове никејско-цариградски. Текст je његов овај“.... (подвучење речи нама припада). Овде има више важних погрешака. Означимо најбитније. На првом васељенском сабору није у ствари био састављен символ вере, већ je била донесена догматска одлука поводом јереси аријевске, слична донекле потоњим догматским одлукалга IV-r и Vi-г васељенског сабора. Други весељенски ца· риградски сабор није једноставно наставио и допунио текст вере никејских отаца; напротив он je редактирао и преуредио овај текст, засновани, како се то сада зна, на основу текста символа вере кесаријске цркве, послуживши се за тај свој рад текстом символа вере кападакијске цркве. Није тачна пишчева неправа о толедском сабору бајаги 389. Стварно je тек у другој половини Vi-г века, на 111-м толедском сабору (589 г.), када су Вестгота са краљем својим Рекардом прешли из аријевства у православље, учесници тога сабора унели су у никејеко-цариградски символ, после речи: „credimus et in spiritum sanctum dominum et vivificatorem'ex patre“ и речи: „et Filio“ (procedentem). Али и тада се Filioque још није разумевао у овом смислу, како ra данас схвата римска црква. Напослетку je и идентификација назива никејски и никејско-цариградси символ вере у најмању руку груби неспоразум, под чијом сугестијом се налази и аутор (упор. стр. 125 и 127.). Писац књите сасвим не зна и не разуме хришћанске патристичке литературе. У осталом он и сам признаје, да се служио у овом случају цитатама, које лгу je пружила г-ђа Ани Безант, позната претставница теософије и садашња претседница свесветског теософског друштва (стр. 155.) Ево je салю једног примера грубе погрешности патристнчких цитата, које наводи писац у својој књизи. На стр. 147. он пише буквално следеће; „Ј устин мар тир такође говори о поновном прелазу наше душе у зелгальско тело, али, имајући у виду Јована Крститеља, који je заборавио, да je био Илија, претпоставља, да није нама дато, да се сетимо наших пређашњих доживљаја на земљи у току поновног боравка на зелгљи, где себе осећамо туђим и страшим,

Богословље