Bogoslovlje

Наводи тачно место маричке битке: западно од Хадријанопоља града у шумовитом пределу Черномена. 1 Даје доста података о спаљивању тела св. Саве и др. Говорећи о томе како Бог „прослави его (=Душана) вьживогћ и по смрьти оукрашешемь мощи его...“, вели да je његово тело као мошти народ разнео на све стране. 2 Када су откопане рушевине св. Арханђела код Призрена ово се показало као тачно, jep je Душанов гроб нађен празан. „Врло je вероватно, вели Dr. Р. Грујић, да им je тада пр ипи сива н а чудотворна моћ; и народ, а нарочито потомци старе властеле, у доба оних тешких невоља после пада под турску власт, отимали су се, можда, као о амајлије, о делове костију великога пара“. 3 Чини се, да патријарх Лајсије, пишући живот пара Уроша, није био кригички везан за изворе, нити je многа историска факта знао проценити објективно. Он, као и сви наши стари историци, није био критичан историк научник, него нека врста национално тендециозног писца, који, нарочито касније пред заокругљеном народном традицијом, одмиче све више од историске истине. Jep „једно je стајало у писании књигама, а друго je сав народ говорио. Тако je прво народна традиција извитоперила перо преписивача српских историских дела, када су je они почели уносити у своје преписе или, још чешће, изводе. Први je тако поступио Пајсије“.* Са његовим делом Живот Цара Уроша отварају се широм врата народној традиции. Он je врло вешто, стилски и топло, комбиновано писане изворе са народном традицијом и дао једну прилично пуну целину, тако да je С. Новаковић с правом рекао за ово Пајсијево дело; „Из њега се може боље видети, шта се у првој половини XVII века проповедало, него колико се знало о старики српској. Стога у овоме Житију добар део тонова нагиње ка народној традицији, која ce y шему чудновато меша

1 ibid. с. 324. 3 Пајсије: ....пов'Ьдаютъ, иже вь Призрени главы явка честь и оу Грачаници две три чести, а ино единь Господь вЪсгь. Аще и некаа слишахомъ о нвмь, ни мпопи соудбы Бож!B подаеть комоуждо по прошение,, «же Со вьсего срдца любящих его' (Гласник, XXII, 218). 3 Гласник Скопског Научног Друштва, 1926, књ. 1, с. 488. * Др. Н. РадојчиН, цит. дело, с. 71;

276

Богословље