Bogoslovlje

corpus meum...“ Гизговара их као да je сам Христос; тему није потребно призивате божанске благодати, пошто Христа потпуно у том моменту претставља и на тај начин освећује Thai речима дарове. То би значило, дакле, да су апостоли и св. оци мислили у духу томизма и говорили речима Тридентине. Немогуће je просто замислиги дајетаква једна еволуција у догматским схватањима уопште могла имати место. Пренети консекраторно значење са једне молитве на другу, са речи Христових на молитву призивања Св. Духа није ствар само обреда. Христове се речи у евхаристичкој молитви рецитују у историјској перспективи јер оне садрже само успомену на извесни библијски догађај, о освећењу у њима се ништа не говори, док се у епиклазама нарочито призива Св. Дух, да би Он извршио о св еће ње. Кад би се усвзјила западна теза значило би констатовати промену догматског схватата св. отаца на централни моменат евхаристије. Ако се свети Дух не призива у литургији то значи његово благодатно садејство није потребно свештенику т. ј. да у догматици постоји једно нарочито ученье супротно ономе о коме говоре св. Василије Велики, Кирил, Златоуст, Дамаскин и др. оци цркве. Заиста у средини IV века већ постоји јасно формулисано учете о Св. Духу као осветитељу док ни у II ни у 111 веку тога учета, према католичкой мишљењу, још није било. Када се та промена извршила? Какав би се могао наћи узрок у историји догме, ктижевности, богослужења, који би имао толики утицај на схватања и веровања, на оно што преставља централни, животни нерв хришћанства? На ово питање не могу одговорити ни сами заштитници те тезе. Уосталом они никад и не постављају питање овако. За њих епиклеза, њено порекло, развијање, нестајање у латинској мисли јесу само питања археолошке природе, незнатне епизоде у историји богослужења без икакве дубље догматске подлоге у себи. Али ако се питање епиклезе посматра са догматског гледишта, као манифестација учета о Св. Духу као Осветитељу, онда je природно потражити сличне молитве не само у литургијама него и у другим случајевима када се вршило освештете ма било чега. И заиста у историји богослужења 111 —IV в. може се наћи доста молитава у којима се призива благодат Св Духа ради освештета.

348

Богословље