Bogoslovlje

власти, против које се борио св. Јован Дамаскин, и супремата римског епископа, кнко се то определило 1870 г. на ватиканском сабору, нема никакве везе. Напослетку аутор зове св. Јована Дамаскина „facundus laudator beatae Mariae Virginis Deiparae in conceptione immaculatae" (t. I. p. 5.). Али ту своју карактеристику он никако не аргументира, па и не може да je аргументира, jep je св. Јовану Дамаскину, иначе уопште великом и одушевљеном поштоваопу просвете Деве Марије, била сасвим туђа идеја „immaculatae conceptionis“, која je тек много доцније после њега никла на хришћанском западу, где се у почетку водила јака борба против те идеје у средини самих римо-католика између осталога и на основу Дамаскинове науке. Особито се јасно и оштро пишчева тенденција изражава на крају његовог рада, односно четвртог тома. Резултат свога досадашњег опсежног рада он своди к двама закључцима: 1. истомна црква нема коначно дефинисане догматске науке о тим истинама и питањима, које нису биле решене од стране отаца седам васељенских и помесних сабора, и 2. у теологуменима, које заступају место те науке, у ствари се јавила само она спорна начела, или разлике, или догматски новитети, за које су источни полемисти навикли од својих вођа Фотија и Михаила Керулирија прекоравати римокатоличку цркву (р. р. 640.—642.). Што се тиче првог пишчевог закључка, он се може примити, али само у смислу пуне и чврсте верности и оданости источне православие цркве догматској науци неподељене васељенске Христове цркве. Други пак закључак сасвим не одговара историјској стварности, jep je нама савремена римо-католичка конфесија особито после ватиканских сабора XIX. века далеко отшила на страну и знатно напредовала у догматском погледу упоредо са епохама Фотија I. Николаја I (IX в.) и Михаила Керуларија Лава IX. (XI в.). Ови последњи нису још знали и учили о immaculata conceptione beatae Mariae Virginis Deiparae, ни о infallibitate римског епископа, нити о нечем многом другом (t. I. р. р. 105. —107, соп! р. р. 268. —271.). У колико je претерана. површна, вештачка и безобзнрна пишчева аргументација код појединих момената и теза, може се најбоље судити по овоме примеру. За доказ примата ап. Петра аутор између осталога цитира тумачење на Мш. XVI,

372

Богословље