Bogoslovlje

Задовољство од функције je, по том гледишту, естетско над није само задовољење биолошке потребе него нешто више. Телесни живот треба подвргнути форми; власт естетскога треба проширити на облает живота. Отуда уметност чини човека човеком; „Само лепота усрећује део свет, уколико он упозна њену чар“. 1 Она пружа ужнвања више врсте, које оплемењује, уздиже духовни ниво, васпитава. Знача] игре за уметничко васпитање истичу неки мислиоди овог правда, такође поменути Шилер, Ракић и Шорт. 2 Игра по њнма значи слободу и спонтаност, пуно изражавање животних снага. Она пружа одмор и разоноду, допуњује живот и осигурава равнотежу личности. Биологизам у уметности и уметничком васпитању има заслуга за објашњење везе између највншнх творевина уметничког духа и њихове животне подлоге. Педагошком сазнању je допринео бацајућн светлост на васпитање за здрав живот и оплемењено уживање у њему. Он je дао и најбоље теориско тумачење спорта као васпитног чнниоца. Али он je непотпун: биолошка исправност организма нипошто не одговара његовој естетској вредности. Врста или индивидуа која je способна и прилагођена животним условима тиме још не мора да буде лепа; то су две категорије. Задовољство од биолошки целисходне функције или форме друкчије je него задовољство које се добија ако je она естетска. После тога, некн приговори против теорије подражавања говоре и против биологизма, што није чудо јер су обе натуралистичке. Што се тиче игре и њеног поређења са уметношћу за васпитача je важно истаћи: а. Уметничко стварање je рад 3 а не игра. Она носи собом све ознаке радног напора, труда, одрицања, самопрегора. 4 Задовољство га прати као и рад у свакој другој области уколико има у њему свести о успеху и вредносном утицању на друге. Уметност je човеков покушај да живот уздигне до надискуствене лепоте, да га њоме прожме и оплемени. Зато као наука, морал и религија тражи напор, труд, стваралачко самоодрицање. Она ниче тек на основу рада који има тренутке „стострукнх покушаја, .. . клонулости и очајања, највећих физичкнх и психичких напора“. 5 Већ сама чињеница да се све ново у уметности мора да пронађе и брани против укорењеног старог указује колико даровитости, моралне снаге и храбрости мора да има уметник у свом послу. Живо приказивање тога у уметничком васпитању утнче на карактер васпитаника и не значи уживање него доживљавање вредности човекове личности. б. Игра je сама себи циљ, не води ничему изван себе (Шилер, Грос, В. Штерн, Ракић). 6 Она се може ценити само споља и с обзиром на животну целисходност. Телеологија je у њој природна.

1 F. Schiller: Werke; Bd. VIII. Goldene Klassiker Bibliothek.

2 Short: Painters in History. London 1929. Духовита теорија Ракића изложена Je у његово] књизи: Васпитање игром и уметношћу; превод са немачког; Београд, 1946.

J iiiuiiaxi . ±s иi u τι l i* j i»i\- à u * Müller—h'reienfels у пом. делима. 1 (Л I. С„.· I ÎU

4 О томе: Whitehead: Science and fhe Modem World. New York, 1926; 290 и д.

5 Милер — Фрајенофелс у пом. делу. Такође Сорокин: Dynamics 1; Раскин: Sélections,

6 К. Groos; Der Lebenswert des Spieles. Jena, 1910. В. Штерн; ПсихологиЈа раног детињства; Београд 1939.