Borba, 16. 05. 1982., S. 7
7 16. МАЈ 1982. ГОДИНЕ
кагана БОРБА
· Ишфћан Рајчан, секрешар
Сађезне конференције ССРН!
==
ШТАМПА НИЈЕ РОБА: Иштван Рајчан
Савезној конференцији, како м ко-
лико делегати ЦК СКЈ делују у од-
говарајућим телима Савезне конфе-
ренције7г
— Пре три године имали смо заједнички састанак са делегатима ПК СКЈ који раде у облицима деловања Са везне конференције. Била је то. критичка расправа о њиховом учешћу и раду у Савезној конференцији. Од тада је ова пракса нешто узнапредовала. Више је предлога из ЦК СКЈ за програм рада, веће је учешће делегата СК У раду секција и других облика деловања, иако некада недостаје њихово активно учеш ће и у секцијама, па и на Председништ ву Савезне конференције. Недостајало је, рецимо, недавно када смо оцењивали резултате изборних активности. Међутим, када говоримо о раду делегата и делегација СК важна је и друга страна
Најспорије где је
најпотребн
Све више јача свест да је Социјалистички савез најшири оквир за масовни политички рад, да је ова организација у стању да изражава мишљења и расположења људи, нашег јавног мњења.
Ако секција остане на нивоу јавне трибине неће имати великог угледа међу грађанима. Таквим њеним радом задовољни су једино они који су дошли да се испричају.
Савезну конференцију Социјалистичког савеза нико не може заменити у обез беђивању учешћа субјективних социјали стичких снага у делегатском одлучивању на нивоу федерације. Њен стварни удео у томе је мали, то је подручје где је учињен најмањи корак напред.
Јавно информисање је друштвено-политички рад, а не производња робе за тржиште. Заблуде да је политичко-информативна штампа роба могу имати штетне политичке последице.
Ово је истакао Иштван Рајчан, секретар Савезне конференције Социјалистич ког савеза у разговору за „Борбу“. Повод за разговор је предстојећа седница Савезне конференције (24. овог месеца), на којој ће се критички оценити досадашњи резултати рада и утврдити непосредни задаци за наредни период. Изабраће се, такође, нови председник и секретар са једногодишњим, односно двогодишњим мандатом. Прво питање је гласило:
Ф Ово је тренутак када друштвено-политичке организације сумирају резултате протеклог периода и утврЂују задатке за наредни. Неоспорно је да је у протеклој изборној активно сти, у припремама и одржавању највиших партијских скупова изречено доста критике и самокритике на постојеће стање. Чини се, међутим, да смо отворили доста питања, доста фронтова, а да скоро ниједан не затварамо. Да ли је један од тих отворених „фронтова“ и сам фронт — Социјалистички савез, имајући у виду његову улогу и оно што је он стварно данас7
Потврђивање у пракси
— Социјалистички ·с савез пролази кроз један преображај, адаптира се на услове деловања у делегатском систему, и то је оно што је суштински ново у његовом раду. У том процесу који траје више од осам година тежи се да Социјалистички савез испуни два основна за хтева. Прво, да буде широка политичка основа делегатском систему, ми друго организација која као најшири фронт свесних социјалистичких · снага делује унутар тог система. У том погледу, Социјалистички савез је отворен фронт, отворено питање, полазећи од његове уставне улоге ми онога што стварно јесте.
Углед једне организације, то је опште познато, зависи од њене историјске улоге. Та историјска улога Социјалистич ком савезу је дата и она је позната, У традицијама и резултатима деловања На родног фронта. Међутим, та организација мора да се потврђује, и данас у свакодневној пракси, и ако је то отворено питање, онда је отворено као револуционарни процес који тече спорије или бр-
| же, који скоро неће бити завршен.
Ф Уочи и након ХЕ конгреса СКЈ и у Савезу комуниста, и У свим друштвено-политичким организацијама, са великим амбицијама се кренуло у афирмацију друштвене улоге Социјалистичког савеза. Стиче се утисак да је проласком тог времена тај елан слабио. Можда се то сликовито може | видети и из претконгресних и конгре| сних расправа, у којима се Сопијали| стички савез мало, да не кажемо, стид | _ љиво помиње7 1 — У периоду о коме говоримо имали ; смо у центру пажње, пре свега, економ-
о Сађезну конференцију нико не може замениши у акшиБном учешћу субјекшибних социјалисшичких снага у аотођарању на ниђоу федерације, а њен сшбарни д0иринос у шоме је мали. Штешне доследице заблуде да је болишичко - информашићна шамда роба за шржишше
пола њи ИАЕА ТЕ ТВ ЕТЕЛ АЕН ЕРЕ АНЕ
ске тешкоће друштва, а оне нису мале. Друго, имали смо покушај контрареволуције на Косову. Можда стицајем ових 0колности пажња друштва је била сконцентрисана на ефикасно деловање политичког система, државе и државних органа. У томе има нечег природног, и није уопште спорно да држава и њени органи морају да испуњавају ефикасно своју улогу. Међутим, то ни у ком случају не може да замени, нити да потиску је акције субјективних социјалистичких снага.
Трибина без завршнице
Ф Замах за активност на афирмацији Социјалистичког савеза посебно је дала позната Кардељева студија и у њој разрађена улога секција. Каква су, у најкраћем, искуства рада сек ција7
— Кардељева студија је теоријска основа једне нове праксе у Социјалистичком савезу и политичка обавеза за све социјалистичке снаге. Она је отворила шири простор за рад секција Социјалистичког савеза. Битно је колико секције окупљају грађане који имају и испољавају различите интересе, предлоте и сугестије, колико се о томе води демократска расправа им из ње кристалишу предлози за промену стања. Као и то да грађани знају шта се дешава са њиховим мишљењима и предлозима. Ако секције у томе успевају, онда резултата има. Али, ако остану само трибине без завршнице, како се то не ретко дешава, онда оне немају велики углед међу грађанима. Имају код оних којима је довољно да се испричају, а већини људи то није ни довољно, ни потребно. Јер, они желе да виде шта се дешава са њиховим предлозима и примедбама.
Што се тиче „кривице“ штампе, због чега недовољно пише и обавештава о секцијским расправама, мислим да ту постоји једна предрасуда, доста раширена међу новинарима — да се најважније ствари решавају у руководствима Социјалистичког савеза. Та предрасуда, иначе, важи за неке активисте ССРН. Истовремено, с том предрасудом штампа с
_ правом критикује форумски рад. Дакле,
имамо једну противречну ситуацију, да штампа недовољно прати и подржава оно што превазилази тај форумски рад (секције), а с пажњом прати и пише о форуму.
Ф Секције, па и Социјалистички савез у целини, тешко можемо афирмисати без одговарајућег односа и деловања Савеза комуниста. Каква су искуства у том погледу постигнута У
|Заблуде о штампи
На питање зашто се споро и недослед' | но решава доста незавидан материјални | | положај политичко-информативне штам: | пе, Иштван Рајчан је рекао: .
— Због тога што код нас постоји једна врста самоуверености да ће новина излазити из дана у дан, да ће радио И тВ-програм тећи из сата у сат без интервенције, помоћи друштва, па и онда када за тим постоји очигледна потреба. Када у тој самоуверености продре комерцијализација, када почиње политичка, сензација — продаја новине као сваке робе — тада је потребан велики напор да се савлада та стихија. Мислим да се управо налазимо у таквом тренутку. %
Социјалистички савез мора упорније да ломи ту врсту самоуверености. Она се може сапладати једино конкретним инструментима економске политике. Пре из-
весног времена препоручене су системске, економске мере које би допринеле стабилнијем положају политичко-информативне штампе. У неким републикама такве мере су већ примењене, у Словенији врло добро, а у неким случајевима, као што је то на пример, са гласилима федерације, нису уопште. При свему том треба, бити и реалан. Немогуће је створити услове У којима би политичко-информативна штампа живела под стакленим звоном. Тешко ће у пословању које осећа удружени рад у целини, осећају м колективи у средствима информисања. Ипак бих поновио да је информисање друштвено-политички рад; а не производња робе за тржиште. А ако У том погледу живимо у заблуди, ако нам то није јасно, опда последице такве заблуде могу бити политички штетне и
веома Бепријатне.
активности, колико расправе, посебно у секцијама служе Централном комитету као извор сазнања о политичком расположењу људи. Мислим да је и тога све више. Најсвежији пример за то су расправе о информисању, које су послужиле партијским органима да оцењују стање у овој области.
При свему том посебно бих рекао да је изузетно важно да Савезна конферен ција као фронт друштвено-политичких организација на нивоу федерације даје већи допринос остваривању "функција федерације. На том подручју Савезну конференцију не може нико заменити, јер она треба да обезбеђује учешће суб јективних социјалистичких снага у делегатском одлучивању на том нивоу.
Како се договарамо
Ф Какви су односи и сарадња са Скупштином СФРЈ, колико се предлози и сугестије до којих се долази у Савезној конференцији узимају у 06зир приликом расправа и утврђивања политике у Скупштине Југославије7
— У последњих годину-две све је више питања из скупштинског рада, пре длога закона и резолуција. Више је јавних расправа које поводом скупштинских докумената води Социјалистички са вез, и то је добро. Делегати Савезне конференције и њених секција све више учествују у скушштинским расправама, таквих предлога било је у последње време о пензијском систему, слободној размени рада, о правима радних људи и грађана и слично. Тешко је оценити како наши предлози пролазе у скупштинској дебати, вероватно у зависности од образложења која смо спремни да дамо. Желим да кажем да је све више захтева и од стране скупштинских тела и делегата за већим учешћем Савезне кон-
ференције у скупштинским расправама.
Ф Формалан ауторитет предлагача, оних који дају сугестије, није одлучујући. Проблем је колико предлози који стажу из Савезне конферен ције стижу као ставови и преж лози читавог фронта на нивоу федерације да би се што успешније дошло до ошштедруштвеног интереса7
== Стварни удео Савезне конференције у договарању у Скупштини Југославије још увек је мали, и то је подручје где је потребан већи напор и Савезне конференције и већа спремност Скуши тине да укључује Социјалистички савез У те расправе. На подручју договарања и споразумевања република и покрајина смо најмање напредовали. Субјективне снаге још нису, бар преко Савезне конференције, у довољној мери укључене у то договарање и споразумевање.
Ф Колико се у Социјалистичком савезу, па и у овој Конференцији, третирају средства информисања као самосталан и значајан чинилац фронта, као саборац на заједничком задатку, а колико као „партнер“ коме с времена на време треба доделити по неку пацку и рећи како да се понаша" Ово питање је у вези са расправама које се у последње време воде око средстава информисања.
— Мислим да није једноставно бити саборац на заједничком задатку, ни водити акцију у којој су новинари део организованих социјалистичких _ снага, јер је то нов пут, искуство. Узора нема, треба избегавати све замке, пре свега оне које би штампу третирале као силу изнад друштва и оне које би новине и штампу третирале као снагу у „служби“ социјалистичких снага. Ако условно постоје две стране, ја сам био и на једној и на другој, најпре сам радио као новинар на радију, а потом као функционер у Социјалистичком савезу.
Још има секташења, па и у Социјалистичком савезу према штампи, сектаттења које се испољава у недовољном мобилисању целих редакција, издавачких савета и новинарске организације, у томе да се договори своде на одговорне функционере у штампи и Соција листичком савезу: С друге стране, недовољно је благовремене критике стања у шттампи, а када је она недовољна и необразложена настају и еуфорије либерализма, и слично. Такве појаве и таква стања морамо брже превазилазити, јер то је секташки однос Социјалистичког савеза према средствима информисања.
С друге стране, има појединаца и групица У средствима информисања које теже партнерству, али не партнерству са Социјалистичким савезом, него партнерству са Савезом комуниста. Има раз-
личитих појава и стања, али је битно,
оно што је преовлађујуће, а то је да су наша средства информисања чији је осни вач Социјалистички савез у основи на позицијама социјалистичког самоуправљања — рекао је Иштван Рајчан.
Разговор водио Недељко Папић
РУДАРИ
Омер, Иво __ и другови
Рударски хљеб са деђеш кора Џоноћо је показао сбоју Торчину: — Но, из бола за 39 дотинулих рудара у јами Распошочје рођена је нођа снаја о чему сбједочи и казибање младих зеничких комораша
Зеница, 15. маја ванаести мај остаће забиљежен као један Д« најтужнијих дана у историји радничке Зенице. Тешка трагедија, у јами Распоточје, зеничког угљенокопа, отргула је заувијек 39 рудара од њихових најмилијих. Међу њима највише је младих људи којима је то било прво запослење.
Најтужнија ноћ
Сјећања двојице младих рудара, који су преживјели тешку несрећу Иве Хргића (24) и Омера Појскића (21), обојица се налазе на лијечењу у зеничкој болници, тужно је свједочанство до сада највеће несреће у стогодишњој историји најстаријег босанскохерцеговачког рудника мрког угља.
Пет минута послије пола ноћи. Снажна експлозија, једна, а затим и друга. Врисак, запомагање беспомоћних рудара...
— У паници и страху хватали смо се за кабл, покушавајући да дођемо до излаза дугачког мрачног ходника. Ватра је, међутим, зауставила беспомоћну чету рудара. За многе другове није било спаса, прича млади Хргић. У тим тренуцима задржао је, међутим, присебност и није губио наду. Употребио је апарат „самоспасилац“, голим рукама соткопао један отвор и грчевито крчио пут према излазу из јаме. Успут је наишао на прву чету за спасавање коју је рударском лампом упозорио на оближње мјесто гдје се налазио тешко повријеђени Шемсо Хускановић (29).
Иво је сретан што је помогао да се спаси живот његовог друга Шемсе, оца трогодишње Санеле и њене двије године млађе сестре Белме.
— Тешка је та ноћ. Све што се догађало у најтужнијој драми готово да се не може описати ријечима. Остао сам жив, захваљујући само несебичности и помоћи старог рудара смјенског надзорника Симе Марковића који је такође на лијечењу овдје у болници. Симо ме извукао из воде у рударској јами гдје сам лежао онесвешћен након експлозије — причао је из болесничке постеље 21-тодишњи Омер
Појскић, син старог рудара Омера Појскића који је зарадио пензију радећи у руднику. И Омеров други син Нухрудин је рудар у Старој јами.
Тек петнаести мјесец млади Омер зарађује рударски хљеб. Завршио је средњу управну школу. Није више имао стрпљења да чека посао у струци за коју се школовао, већ је одлучио да крене у рудник, очевим стопама.
— Туга ми је стискала срце када сам се освијестио и из болничке собе 13. маја погледао заставе на пола копља. Готово не могу да помислим да више међу живима нема мојих другова с којима сам још јуче силазио у рударско окно, прича Омер Појскић.
Снага из бола али
— Одустајања нема. Зарадићемо ми још много хљеба у нашим рударским јамама, готово једногласно су нам рекла четворица младих рудара који су дошли у болницу у посјету свом другу Иви Хргићу.
Рударски посао у зеничком крају цијело једно стољеће се преноси с кољена на кољено. Било је и раније тешких несрећа, попут ове од 12. маја, али рударска традиција није прекинута. — Таква је судбина комората. Свјесни смо свих недаћа које нам се могу догодити. Али, ни недавна тешка трагедија није ме поколебала, прича Никола Штрбац (25) који ради као возач на утовару у јами Распоточје 14 мјесеци. Свакодневно након напорне радне шихте у јами овај младић, коме су брат, и стриц рудари, похађа школу за квалификоване копаче.
Готово цијело Страњане, село надомак Зенице живи од хљеба зарађеног у тамошњем рударском окну.
— Отац ми је у руднику зарадио пензију. Желим и ја да наставим његовим стопама. Волим овај посао и поред тога што је пун опасности — прича Мевад Бабић (30), помоћни копач у руднику Распоточје, отац петоро дјеце, чија је највећа жеља да ускоро добије стан.
Туга је у очима Славка, Џевада, Николе и Данила, младих зеничких комората који су остали без својих другова с којима су дијелили добро и зло у дубинама рударских ревира, У загрљају угља и мрака. Али, из тог бола рођена је још жешћа снага да наставе дјело својих другова, да наставе зарађивати рудар- 6 ски хљеб са девет кора.
Хајрудин Суљичић “
НЕСРЕЋА ИХ НИЈЕ ПОКОЛЕБАЛА: Млади рудари Никола Штрбац, Славко Билић, Џевад Бабић и Данило Штрбац у зеничкој болници у посјети свом другу Иви Хргићу (Снимио: Драган
ПЕТРОВИЋ)
Метан ипак победив _ ·
Савременом „метанометријом“ могуће је спречити експлозију метана у свим .
=:
рудницима — тврди професор Весна Јовичић са Рударског факултета у
Београду
спратили смо још једну бригаду наших
другова, оних који су оставили живот у
утроби земље, тамо где су зарађивали твр ди рударски хлеб. Тридесет и девет рудара погинуло је у зеничком угљенокопу 400 метара под земљом. Истина, званична истрага још није потврдила да је метан и овога пута узео свој крвави данак, али прве претпоставке указују на ту могућност. После ове трагедије остаје питање: да ли постоји могућност да се спречи и победи та неман која је у уџбеницима хемије тако безазлено формулисана „метан — ст спада у групу такозваних тешких угљоводоника, без боје, мириса и укуса“.
На ово питање одговара професор др Весна Јовичић, са Рударског факултета У Београду, стручњок за ову област.
_—- Метан је свакако веома опасан гас, али могуће га је готово апсолутно држати под контролом, рекла нам је Весна Јовичић. — Постоје уређаји „метанометрија“ који врло успешно спречавају експлозије метана У рудницима. То је аутоматска контрола метана. Контролна командна табла налази се на површини, док су испитивачи (фина осетила) у јамама. На те уређаје су прикључени звучни и светлосни сигнали који алармирају рударе. У чему је ефикасност „метанометрије“: ти уређаји на појаву опасне дозе метана аутоматски искључују све електричне апарате и водове који могу да про-
узрокују варничење. Остају укључени само | вентилатори који избацују метан из јаме — 06јашњава професор Весна Јовичић, — Уређаји прате пораст концентрације метана, а подешени су тако да упозоравају на животну опасност односно кад концентрација опасног гаса досегне проценат од пет одсто. Тада је смртоносна и најмања варница, под условом да има довољно кисеоника. Опасност траје све док се засићеност ваздуха метаном не попне до 15 процената. После тога метан не може да експлодира, јер нема довољно кисеоника.
— То несрећно „Распоточје“, на жалост, колико знамо није имало „метанометрију“. Овај савремени уређај немају и многи други наши рудници, за које се поуздано зна да су метански — наставља Весна Јовичић.
Ако је гас убица уистину побеђен техником, онда је питање зашто та техника није уграђена у свим нашим угљенокопима. Јер, та метанометрија није толико ни скупа. Кошта од 200 до 500 милиона старих динара, а код нас се не производи. У Ј
И заиста, шта рећи након сазнања да је могуће спречити катастрофе, да је могуће ту метанску неман зауздати7 Дужни смо да верујемо неоспорно провереном стручњаку, професору Ве
сни Јовичић, Ђоко Кесић
ње
- = - =
ње за очфка
пр вођа их о а > Ф >