Borba, 24. 04. 1990., S. 13
Ф Хоће ли се
" Ф Реаговања на животну причу Влада Дапчевића Ф Нове исповести ибеоваца Ко су биле другарице са Голог отока, Светог Гргура и из Рамског ритаг Ф Прилози за историју наше политичке репресије
:е покренути рехабилитације за једне, а. оптужнице за друге
(0КОЛОВ АРХИПЕЛАГ ГОЛИ, ИЛИ СТРАДАЊА ЈАНЕЗА ЈЕЗЕРШЕКА СОКОЛА (2)
ко доносио,
_ Али, заплет са голооточким епилопом зачео се пре него што је Мајцен отказао Језершка, јануара 1951. годи-
(; „Био сам гост на конгресу Савеза бораца Словеније у Љубљани. Из Беог-
ада сам допутовао са генералом Душаном Кведером Томажем, пријателем још из ратних дана. Дружио сам
(е са њим све време конгреса. Последњег дана, када је конгрес завршен, Митја Рибичич, тадашњи пуковник ујбе, саопштио ми је да нас је друг Џван Мачек — Матија, новоизабрани председник републичког одбора Савеза бораца, позвао на свечани ручак. Са собом сам повео и Душана Кведера, не знајући да он није добродошао међу гостима. Шеф протокола се бринуо ко ће где сести за великим округлим сто-
| дом, Насупрот председавајућем Маче-
ку, седела је Мица Шландрова, жена председника владе и секретара КП Словеније Михе Маринка. Позвала ме једа седнем до ње, али сам ја сматрао
| дато место припада генералу Кведеру,
који је био старији по чину. Она није бирала речи: „Пусти ти ту информби"ровску барабу! Баш ме занима ко је њега довукао овде2“. Био сам запрепашћен. Поштовао сам је као партизанку без длаке на језику. Знао сам да она не говори у празно. Упозорио сам Кведера на њене речи, али он није био изненађен. Сличне гласине су се о њему већ шириле Београдом. :
Али, то није било све. Уследило је већ поменуто хапшење мог пријатеља уз партизанских дана Душана Мајцена — Недељка, тадашњег начелника артиљеријске катедре на Вишој војној академији у Београду. Када сам у Београду случајно срео потпуковника Тонета Маринчека, он ме је насред Теразија посаветовао да напишем „малу изјавицу, написану тако да буде употребљива“ поводом хапшења мог пријатеља Мајцена, коју бих морао да предам на „надлежно место“. То „надлежно место“ је била Контраобавештајна
"| | служба. Наравно, то нисам направио и
__ епа
ускоро сам, после једне кућне забаве ва Дедињу био ухапшен. Било је то прве недеље у априлу 1951. године.“
Догматске мисли друга Бевца
Тако је Јанез Језершек доспео у лотор на Бањици. Почела су ислеђиваЊа... Једног дана га је у затвору посетио Баленовић, иначе шеф КОС—а. Он је Соколу по кратком поступку 06јаснио да је „издајица револуције и народа“, док је он, Баленовић „представкик диктатуре пролетаријата који брани државну заједницу Југославије“. Током саслушавања су уследила батина-
снимљен ових дана
ња, пендречења, психолошка тортура... Приликом следећег сусрета Ђука Баленовић је Језершеку одузео сваку наду да је његово затварање некаква грешка. „Ухапсили смо те по Кардељевом одобрењу!“, нагласио је Баленовић, разоткривајући ко је кључна фигура Језершековог хапшења. „Уосталом, пошто сам имао чин пуковника, било је јасно да је неко из врха морао рећи: „Стрпајте га!“. За Кардеља сам знао да њему такве одлуке не падају тешко. Он се јако брзо одлучивао, што су доказивали и каснији примери, рецимо Бојана Стиха и сличних. Међутим, они су били срећнији од мене и ниједан од тих мојих пријатеља — ни Стих, ни Пирјевац, нису ишли на Голи оток. Они су могли да постану некомунисти и без Голог отока. Нисам био изненађен чињеницом да је лично Кардељ потписао моју судбину. Знао сам да ме Кардељ вије трпео још од првих послератних дана зато што сам се држао свог мишљења у неким стварима. Ре Тачно знам која је тачка на којој сам превршио меру Кардељевог стрпљења; моја жена Хилда је рођена Белокрањка, тако да смо за мој први одмор после рата обишли Чрномељ. Пошто су нас Белокрањци добро познавали још из рата, поверили су нам своје проблеме. Најнезадовољнији су били, задругом за чијег је председника именован партизан који није имао по-
јма о земљорадњи, па је све кренуло наопако. У клубу посланика у Љубљани срео сам Кардеља и замолио га за
· разговор. Занимао га је проблем за-
друге, па ме је на крају упитао кога бих ја предложио за председника. Без размишљања сам поменуо једног искусног сељака кога смо обојица добро познавали још из рата, пошто је био веран Освободилној фронти, као и његове кћерке.
Међутим, испоставило се да Кардељу то није било по вољи пошто је према његовој догматичној схеми тај човек био превише сељак, да би могао да управља сељачком задругом. Одбио је мој предлог рекавши: „Кулаке нећемо постављати на одговорна места“. Увредила ме је крутост Кардељевог становишта. Приметио сам да Бела крајина нема нити једног јединог кулака, да су све сами обични сељани који обрађују своја имања, земљу, коју наслеђују с колена на колено. Кардељ није трпео никакве приговоре. Тако сам код њега добио црну мрљу; касније сам у разним приликама трпео последице своје непокорности. Знао сам да сам се Кардељу јако замерио. Најзад, 1951. године, својим потписом запечатио је моју судбину. Зато ме изјава шефа КОС—а није претерано изненадила“.
Убеђивања Јаре Рибникар
У исто време почели су притисци и на Хилду Језершек. На војној академији, у седишту КОС—а, Соколова жена је била саслушавана непрекидно по 48 сати. На све начине су је стезали како би пријавила о чему разговара са мужем у тренуцима интиме... Хилда је одбијала храну и пила само воду, коју су јој сипали директно из лавора. Покушали су да је сломе и натерају да напусти мужа, да се разведе, пошто ће он бити осуђен „на дугу затворску казну“. Најзад, као чланицу КП; упозорили су је да не може да буде везана за човека који важи за издајицу партије...
Хилда Језершек је радила у Комитету за кинематографију при савезној влади још од тренутка када се са мужем вратила из Рима. Следећег дана после саслушања јавила се свом шефу Владимиру Рибникару, који ју је примио са много разумевања. Рибникар је на крају замолио Хилду за услугу — да његовој жени Јари однесе неке текстове у њихову вилу. Јара Рибникар изненадила је Хилду необичним дочеком — обасула је хрпом разлога да остави затвореног мужа. Објашњавала је Хилди да сваки члан мора без поговора да следи Титову политику пошто је Тито
илда треба да се одрекне мужа
е свечани ручак на позив п
Поде на свечаном ручку. уковника Удбе Митје Рибичича Ф Процедуралне не-
увод у хапшење Ф Едвард Кардељ је такве одлуке лапоготову о судбини људи који су му се замерили Х
Бележи: Светлана Васовић
непогрешив. Као доказ за своје речи Јара је набројала Титове одлуке на почетку и током рата. Најзад, употребила
је и последњи клиширани адут да убе- · 5
ди Хилду језершек да мора да се одрекне свог „заблуделог“ мужа: „Твој муж је прокоцкао поверење,“ рекла је Јара Рибникар, „и зато не заслужује да би му остала жена или да би га чекала. Такав ти је мој савет, а ти уради онако како ти дужност налаже!“ Хилда није могла да схвати какве су побуде натерале Јару Рибникар да зачне описани монолог...
Хилда Језершек је заредом наилазила на све теже препреке, већ испробане на женама других страдалника. На захтев других родитеља, син јој је избачен из обданишта, како дете информбировца не би лоше утицало на друге. Затим, на саслушања није позивана само у седиште КОС—а. Једном је добила поруку да те у одређено време мора састати са официром на одређеном месту у граду. Када јој је официр, кога до тада није познавала, предложио да оде са њим у стан у близини одбила је. Рекла је да мора да се јавља само канцеларији КОС—а и нигде више. Једва га се решила. Најзад, одлучила је да се пресели назад у Словенију. Заменила је стан и посао, али, у Љубљани су је дочекали проблеми. Када је хтела да откључа врата, испоставило се да кључ није прави. Било је јасно да је брава замењена. Иста ствар се поновила и за нови посао на републичком већу за законодавство Словеније, чији је председник био Борис Крајгер. Некадашњи пријатељ Језершкових је Хилди оставио кратку поруку да упркос одлуци о премештају неће бити примљена на посао. Тако је испало да
„је- пресељење из Београда. било чист- |
промашај.
Пријатељи, који су је пре тога звали.
да се врати у Љубљану, наједном су је заборавили. Нико јој није прискочио у помоћ, нико јој није помагао у безнадежној борби против неправде. На крају је морала да моли за социјалну помоћ...
Сутра: У Словенији нема заветрине
Срећне су биле многе околности у мом животу, утим, многи су више трпели, више им је здравље нарушено,
' Поводом објављивања сведочења увше кажњенице, која је такође била (а Баду у Рамском риту 1949. августа и ји такође пуштена 29. новембра '., сматрам да треба да и ја посведов 0 чињеницама, које могу да лоРде и остале бивше кажњенице, ка5 би се утврдила истина и како се не Х прихватила субјективна сећања са0 једне кажњенице. Тачно је да смо 18. августа 1949. Имиле написмено обавештење о (ЗЗни, која је била описана као грађандруштвено корисни рад. поре тачно да су нас дочекали са о ДНИМ речима „бандо“. Можда је па Кажњеница била на Голом отоку Ма је помешала сећања. Управница Рија Зелић, није била нека осветниСо које је мржња зрачила. Добијале валу Утературу којом су нас покушаИ да упуте у правилне теоретске позке пио уаоно .
е само у почетку био физички. убрзо су нас све преместили у Забелу, п М0 радиле лаки (седећи) занатски Посао,
10 Храна је у почетку била врло некапао а, али смо убрзо заиста добили 9 добру храну са доста меса. ј бир Правник Веселин Поповић, није кан "РОГ, напротив, био је симпатиЛицио; насмејан. Милиционери и миједне орке били су коректни (осим би УИлиционерке, која је вероватно а У младости чобанка па је викала је било непријатно). Мен ници — иследници према пуца Нису били мучитељи, већ су запир али моје изјаве у вези с њихока у итањима, Нису ме суочавали ни ним У, нити ме клеветали измишљеју Клеветама. Захвална сам што ме раду аза пустила условно годину дана нар о (као и све остале) јер сам била у У шенога здравља, што захваљујем авници Марији Зелић, Ма ме је и ко ми је било нетродла Код лекара када ј
Била сам тек завршила гимназију о Ц
и почела да студирам, па и нисам могла довољно да сазнам о идеолошким проблемима између врхунских идеолога комунистичких партија. — Незнања узрокују заблуде и погрешна мишљења и понашања, због чега сам и кажњена ипак сматрам престрого, јер живот у затвору није за преваспитавање већ за разбољевање што је неправедно. Сматрам да треба сведочити о ис ·
тинитим догађањима, који су се догађали у затворима и логорима за каж-
„њенике и политичке и све остале зато
што је значајно да и народ сазна да ли се: и у коликој мери исправно или неисправно спроводе законом утврђене
процедуре према несрећницима и не-'
срећницама по затворима и домовима за преваспитавање кажњених и у суш-
тини болесних. [ Усвим државама постоје закони,
које треба и унапређивати и контролисати како се спроводе, нарочито тамо где су кажњени и изоловани људи и жене, јер људима треба помагати да буду бољи, а не уништавати им спихо-физичко здравље, које је и онако у знатној мери нарушено самим несрећним околностима које су и условили потребу за изолацијом тј. затворски начин живота и преваспитавања. Нарочито је значајно за омладину, коју не треба престрого кажњавати за мање прекршаје, јер могу узроковати мржњу која се веома тешко лечи. Срећне су многе околности у мом животу биле у породици, друштву, тако да нисам оболела од и осветољубивости, што је врло значајно за живот, који само једном живимо. Међутим, многи су више трпели па и више су нарушенога здравља па помешају понеке догађаје и личности.
Без мржње и неистина Пи иошнм ла поинт Ане лолани мимо.
Истинита збивања јесте могуће верификовати помоћу довољно искрених сведочења, _ која нису испуњена мржњом и неистином. Зато што и извршиоци правде над кажњенима јесту такође у могућности да греше па треба непрекидно да постоје контроле. Народни новац је и за установе за кажњене и болесне (изловане) па треба да народне комисије контролишу исправност рада ника, које такође треба и опомињати и кажњавати и смењивати уколико се огрешују о правила понашања према затвореницима и болесницима. Јер, живимо у време када службеници на свим радним местима нису незаменљиви што треба да се непрекидно објављује, како би било што више исправнијега понашања према (нарочито) кажњенимајЈ.
(Име и адреса познати редакцији)
На треба ми рехабилитација!
Ја нијесам осуђен невин, јер сам свјесно ишао на обарање тадашњег режима
Пратим, од почетка, глооточка ка- тељских „елемената“, али су погрије- и други су нам били потпора у тим да-
зивања. Као судионик у том безумљу, шили што су зати „преваспитавања“ непримјерене у ис-
на двије ствари, за мене битне, а вјеру- торији свијета. Душе
1948-1954. године, желио бих ука
јем и за многе др.
1. Ја нијесам уран невин. ЗА: годи- ли сам пакао.
на, јер сам свјесно ишао на тадашњег режима.
још многи живи који су спроводили „преваспитаних“ ниткова,
рање (С обзиром да су _ Стварање убица и батинаша, тих
је започи-
јебили методе нима.
Замјерам појединцима што износе
ке су биле имена убица и батинаша, не зато што предворје пакла, а Голи и Гргур су би- их не треба именовати, већ зато што је |
то шок за њихове најближе. Зато предлажем: 2. Отворити архиву ибсоваца. Извести на суд наредбодавце и извршио-
такву „политику“ према нама, не дола. њало у истражном поступку, и они су ца, било чувара или самих ибеоваца. зи у обзир никаква „рехабилитација долазили на отоке већ инструмисани Отплијевити кукољ од пшенице. Мнокакву заговарају појединци на страни- „задацима“. Ријетко ко се може похва- ге поштене људе, не могући их сломи-
цама „Борбе“. Уосталом, доста
њих лити да се није некоме, или некако, 38-
(тих списатеља) се по изласку из затво- мјерио, јер су то услови, у којима смо ра опст вратило у СКЈ, и имали добра живјели, приморавали да се то ради. радна мјеста, док су остали годинама човјек се и данас зацрвени. Часни по-
чекали на запослење.
јединци као што су били Дапчевић,
Тито и остали су имали право да Перовић, Миро Поповић, Распоповић, бране своју државу од њима неприја- Саво Вукчевић, Миликић, Имре Ваци
ти, удбо,
ни“, а на слободи остали часни људи
или обратно. Лако је Владу. Њима је |
тешко. "Бранко РОЛОБИЋ
Нови Београд
вци су стварали „шпијунима“, | не би ли их компромитовали. Знам . многе, који су на отоцима били „шаре |
~
БОРБА, уторак 24. април лио. 4 страна
Милован Тепавац; „Признај! Питиви! Ио тттвити!“
Ф „Од данас се више не познамо“ Ф Волео је Русе, жене и чашицу Ф Црни људи певају на обали Ф Друг другу крв пије Ф Кад су се сушиле тикве
Ф Страдања Јове Јовановића Ф Жигић је морао да главом туче камен Ф Она стравична реч: ха-
6.
ранга Ф На слободу, са векном хлеба и поломљеним ребрима
Јурњава. Вика. Плач.
Ф Тај грешник се звао Мутић Ф Чисто да човек полуди, и ништа више Ф Гонг, јутро, опан-
ци, кашаљ...
Највише ме је уплашило бријање задњице. А то су у разговору, касније, рекли и други. Јер, ем то никад нисмо радили, ем што нисмо знали — да ли ће бити бријање, или нешто, недајбоже, друго.
Пошто се све то обављало муњевитом брзином, нису стизали да нас све „купају“ у бензинском бурету са морском водом, него би нас, иза заклона који је изгледао као стражарница, ударили у лице, у очи пуним ампером воде тако, да при томе мало који није пао на леђа. Међутим, купање у бурету је још зверскије. Попадну га двојица са стране за руке и ноге и наврх главе посаде у буре напуњено водом. Држали би га тако дуго, док у њему чују дах. Ту је било и повреда, а нарочито рамена. На крају смо добили летња одела, а она су се састојала од опанака, кратких гаћа и хлача, те кошуља са кратким рукавима. Убацивали су нас у дрвену бараку по систему: ја теби, ти њему, а онај ономе, и тако редом до задњег бокса у бараци.
Боксови су били двоспратни. Слагали су нас у седећем ставу, једног по другог, што ближе. У тој бараци нас је било око, или преко 800, а толико је отпало на другу, исто такву бараку до нас, у истом реду. Седели
„смо тако као голужави птићи, без мајке у
гнезду. Измрцварени, ошишани и обријани где смо год имали коју длаку, седимо поре-
"ђани на рубу боксова као осушене тикве и
са страхом чекамо — шта ће даље бити по том зверском програму.
Права, правцата катастрофа!
Уђоше у бараку тројица младића, између 20 и 30 година. Обучени скоро као и ми. Али, по свему судећи, неки руководиоци. Стадоше насред наше бараке, на корак од боксова. Мало нас гледају, а онда ће онају средини: „Слушајте овамо!“ Одмах сам приметио да је Црногорац. „Немојте да неко с неким проговори и једну једину ријеч!“, каже и додаје: „је ли јасно“ Неко се из приземног бокса јави и рече: „Јесте“. „Тишина“, викну овај Црногорац, да је све звонила мемљива и од сунца ужарена барака. Затим мало застаде, па издаде ново наређење: „Лезите!"“ Само смо се мало повукли уназад, јер су нам ноге висиле, а затим се испревртали као снопље и заспали, као заклани.
Не знам сигурно, али је извесно, да нисмо спавали више од сат и по-два, кад се проломише повици: „Диж се!" „Брже!“ „Напоље!“ „Уа бандо!“ „Шта чекаш2“ „Удри га!“ „Види га!“ „Јебо вас Стаљин!". „Што сте се заглавили> Наступила је, права, правцата катастрофа!
Метеж. Јурњава. Батинања. Пуцају летве. Вика. Кукњава. Дерање. Плач. Јаукање. Људи се, полуобучени заглавили на излазним вратима. Неко у руци држи кошуљу, неко кратке хлаче. Нема времена да их обуче. Барака се љуља и шкрипи. Једни продиру напоље. Они који су се пробили напоље, већ их тамо туку и постројавају — четири и четири.
То се исто догађа и у суседној бараци.
Кад су нас постројили, пред нашом бараком је било полуголих, малтене половина од 800; колико нас је отприлике било. А тако и пред оном другом до нас. Терали су нас да покупимо погубљену одећу и обућу. Неки је нису ни узели испод главе. Јер није било времена нити концентрације иза наглог сна и страха који се усадио у сваки мишић и срж коштану.
Кад је све то, донекле „сређено“, напољу, пред бараком, приметили смо да долазе двојица милиционара. Један од батинаша нам је командовао „мирно“, а затим предао рапорт једном од двојице милиционара са ознаком некаквог чина на кошуљи, такође, кратких рукава (наиме, милиционари су се разликовали од нас у томе, што су имали петокраку на капи и ципеле, уместо опанака; имали су кратке хлаче као и ми).
Пошто су нас батинаши већ пребројили, сада нас броје милиционари, и то обојица. Кад су били већ, негде, при крају тога тужног строја, један милиционар запази у строју познато лице. Био је милиционар с којим је некада био у једној станици.
„Ту си птицо!“
Тај грешник се звао Мутић. Пребројавање је за тренутак стало. Милиционар је рекао „Ха, ту си птицо! Изиђи овамо!“
Овај се једва пробио из другог или трећег реда (не сећам се) и стао пред свог некадашњег друта (а ваљда и саборца, с обзиром на прву послератну милицију), повио главу и приметно дрхти, што од страха, што од физичке слабости и исцрпљености затворском глађу. Овај, због ваљда свог посебног страха од политике и државе коју служи, не прозбори с њим ни једну једину реч, већ га ошамари пред нама свима, да
му, пре него што падне на шљунак, трже крв на уста или на нос — не знам, јер је био подаље од мене. Нареди да га дигну они 06лижњи. Исправише га, он опет паде. Дигоше га и посадише поново на дрхтаве ноге. А милиционар „састави“ с друге стране. Он поново паде. Више га нису дизали, већ су се вратили да поново броје. Дигли су га другови сами и прогурали на његово место
у строју.
Пред другом бараком су бројали друга двојица милиционара. је ли тамо било оваквих сцена, не знам. Милиционари су нешто записали у своју подебелу теку (ваљда бројно стање) и отишли из наше карантине. Тако су долазили свако вече по бројно стање. Али нисам више приметио да су некога шамарали, Чиниле су то наше колеге, које је „преваспитала“ Удба...
... У овој малој жици, која се звала тако, а и „карантин“, остали смо око 10 до 15 дана. Изводили су нас мало касније на посао, али само сат-два. И то сасвим изјутра или пред вече. Кад мало захлади. Јер смо били изузетно мршави и бели као снег, па би попадали у несвест, или изгорели од сунца. За све те дане карантене и изласка на скраће„ни посао, стари кажњеници из велике жице дочекивали би нас истим оним: шпалир, батине, „Уа бандо!“, „Јебо вас Стаљин!" Чисто да човек полуди и ништа друго.
Опет и опет, и опет шпалир
Једно вече, пред први мрачак, неко је викнуо; „У строј пред бараком!" Истрчали смо и постројили се, већ према навици. „Крећемо, два и два!“ Кренули смо и изашли из мале жице на пут којим смо стартовали пре петнаестак дана са брода „Пунат“". У великој жици као у осињаку. Ништа се не разуме, али узнемиреност је више него очита. Пут од мале жице се благо спуштао до улаза у велику жицу (главни логор). А на самом улазу је знатно стрмо. Почев одатле, па до задњег павиљона унутар жице, формиран већ нама познати шпалир, кроз који смо већ небројено пута продефиловали. Ранији жагор одједном се, као по команди (а и јесте под командом), претвори у бесомучни урлик: „Удри банду! Уа бандо! Јебо вас Стаљин!“ „Сад ћете добити своје!" Уа"!
Трајало је то све док последњи нису распоређени у последњи павиљон (павиљон је зидана барака без таванице са боксовима за око 250 до 300 људи, који леже на три спрата — глава глави окренута).
Пред сваким павиљоном, одабрани људи су нас, онако у трку, одбројавали и одвајали за сваки павиљон — почев од првог, па све до седамнаестог. А у осамнаестом је била прва помоћ или прихватна амбуланта у којој је у то време радио Подрумац Роман, руски партизан из Осијека, рођен 1914, а умро 1981. године. Ја сам припао павиљону број 8, са још око стотинак других новајлија. Старих је било нешто више ед двапут толико. Када су нас одвојили и набили у павиљон, радио је од нас ко је шта хтео: тукли нас, исмејавали, газили, ударали нам главе о ступце боксова, терали нас да једни друге шамарамо. Ама, шта све нису од нас радили2 То је чудо невиђено, које нико описати не може. А, нити је, верујем, икада игде било на овом белом свету. б
Ујутро смо устајали на ударац гонга који се налазио насред логора и важио за цео логор. То је удараљка: жељезом о висеће жељезо. Опанци су стајали поређани напољу и код њих двојица пожарна до пола, а двојица друга од пола ноћи.
Кад би ујутро устајали и силазили с боксова, то је било и за плакање и за смејање. Око боскова тесно. А сви луђачки скачемо са лежишта у исто време, јер не дај боже да, макар мало, застанеш или одуговлачиш. Сутра ти не фали бојкот.
Али, шта се при томе дешава7
После гонга, прво што се чује, то је кашаљ и неки чудни шумови, без речи. Затим силазак низ ступце на којима су прибијени изданци на који се може стати. Међутим, више се стаје другима на главе него на изданке. Ако некако и сиђеш, немаш места крај бокса да станеш на земљу (бетон). Све што нам преостаје, то је: да један на другога „режимо“. А, ако се ради о бојкотованом, њега сви „комају“ и лактом и шаком. А, он2 Њему је забрањено да било шта проговори с неким, уколико га тај није ништа питао.
Дакле: лудница, и ништа више. Шта друго да се каже2
Сутра:
Аждаја и жртве
РА