Borba, 02. 09. 1996., S. 7

пи

БОРБА ПОНЕДЕЉАК 2. 9. 1996.

ДУБОКИ КОРЕНИ НЕМИРА У СЕВЕРНОЈ ИРСКОЈ

(1)

Ерупције бунта и немира у овим крајевима имају свој у дугу предисторију, чији почеци се губе у магловитим временима стасања ирске нације, када су се, с мачем у једној и крстом у другој руци, крчиле прве стазе (нејјединства

Пише: Милан Миливојевић

У мрачној политичкој неизвесности и диму терористичких бомби, недавно се у Северној Ирској указао зрачак наде и оптимизма, када су започели мировни преговори у овој британској покрајини. Током преговора требало је да буду пронађена решења за три кључна питања будућности овог дела Уједињеног краљевства — облик широке аутономије коју би требало да има локална власт, разоружање паравојних формација и односи између Северне Ирске и Републике Ирске. Преговори су почели 10. јуна, трајали су шест недеља, али ништа није решено. У њима није учествовало политичко крило Ирске републиканске армије „Шин Фејн“, јер је од-

-би да положи оружје. Начставак- преговора-се-очеку-

је 9. септембра.

У Северној Ирској, или како се још зове — Алстер, живи око милион протестаната и око пола милиона католика. Столетна ватра побуна тињала је вековима, често се распламсавала, али никад није била угушена. Ерупције бунта и немира у овим крајевима имају своју дугу предисторију, чији почеци се губе у магловитим _—_ временима стасања ирске нације, када су се, с мачем у једној и крстом у другој руци крчиле прве стазе (не)јединства.

Подељено естрво

Некада је „зелено острво“ било подељено на четири краљевства — Алстер, Манстер, Ленстер и Конот — и мноштво грофовија. Оковани ланцима зависти, злобе, похлепе, неповерења-и- мржње; ти мали феуди представљали су при-

туацију.

Један од прогнаних ирских племића, краљ Ленстера Дермот Мекмаро отишао је у Енглеску и затражио помоћ од краља Хенрија Другог, за шта је наишао на потпуно разумевање. Вратио се победоносно у Ирску, дајући претходно „извесна обећања“ енглеском краљу. Хенри Други тада вештим интригама преноси своју власт на Ирску. Од тада, тачније од 1157. године, британска

Нешто касније, Џемс Први колонизирао је Алстер. Лондонска компанија добила је Дери на управу и експлоатацију и дала му име Лондондери. Поред тога, у Алстер су доведени бројни Шкоти. У рату између Чарлса Првог и Кромвела, ирски народ се

поново диже на устанак,

који је тек после једанаест година свирепо угушен.

Битка ис реци Бејл Закони о „поретку и ре-

Векозва етржевиег: Крста католииња провоцира учесинхо вретестамтског маргта „оранжиста“ овог лета у Ломдондермију

власт практично никада није престајала на овом тлу.

Град Даблин, укључујући околину у кругу од тридесетак километара налазио се под директном владавином Лондона, а називан је „Оградом“. Следствено томе, сви они који су живели ван тог подручја третирани су као живаљ „изван Ограде“. Али, ирски темперамент, саздан од вреле крви, гордости и запаљивог пркоса, није никада показивао дужно поштовање према „ЊИХОВИМ лондонским гос-

мамљив изазов амбициозним комшијама.

Кад је на „велики петак“ 1014. године у Клаутарфу у Даблину мучки уморен Брајен Бору, краљ који је столовао у Манстеру и велможа веома заслужан у градњи крхке конструкције ирског јединства, раздор је био потпун. И, као што то обично бива, увек се нађе неко трећи који се умеша и користи новонасталу си-

подствима“, нити се мирио са стањем потчињености.

Против енглеских завојевача ређала се буна за буном. У 16. веку енглеска краљи-

· ца Елизабета Прва поку-

шала је да Ирцима наметне протестантску веру. Наравно, то је изазвало масовни устанак у коме су католици претрпели пораз и доживели нову конфискацију земљишта.

ду“ у Ирској из 1652. и 1653. године санкционисали су додељивање великих територија и поседа енглеским "официрима и шпекулантима. – Истовремено, шкотски презбитеријанци и пуританци се масовно насељавају у Ирској. Ови протестанти су преци данашњег владајућег „вишег слоја“ у Северној Ирској. Поразивши војнички Ирце, Кромвел је одлучио да ту победу учини дефинитивном, схвативши да Ирску треба потчинити не толико у верском, колико у економском смислу. Пошто су добили на поклон ирску „земљу и душу“, протестантски енглески племићи постали су свемоћни господари острва. Већ тада је католицима било забрањено да се запошљавају у државној служби.

Потпуно обесправљени, нису се могли надати било чему добром од енглеске круне. Чарлс Други је често говорио: „Морам бити праведан према свима вама, али ми је наклоност на страни мојих протестаната“. Кад се Џемс Други, католик по вероисповести, изгнан из Енглеске, склонио у Ирску, протестанти су, осетивши опасност, позвали у помоћ Лондон. У Ирску тада стиже новопечени енглески краљ Виљем од Оранжа. До судбоносне битке дошло је на реци Бојл, у јулу 1690. године. Са својих 35.000 војника Виљем је био далеко премоћ-

нији. Ирци су били страховито потучени, а ускоро је пао и сам Даблин. Џемс Други је побегао у Фран-

цуску.

У то време долази до

стварања - првих религиозних ложа. Протестанти се организују у „оранжисте“, а њихова деца у „Пип ов деј“, организацију која је пљачкала католичке домове, у потрази за оружјем. „Оранжисти“ су основани 1795. а 1814. године је основано удружење „Апренитс бојс“ („Шегрти“) у знак сећања на католичку опсаду Дерија 1688. године. Улазак у град је спречило 13 шегрта, који су успели да затворе капије тврђаве. Тек после 11 месеци стигао је Виљем од Оранжа и разбио блокаду. Ипак, током опсаде је од 10.000 грађана Дерија живот изгубило 7.000:

Осамнаести век није Ирцима донео ништа што би се могло описати као боља времена. Само једна осмина укупног земљишта налазила се у њиховом власништву. Поново избија устанак против Лондона овај пут побунили су се заједно католици и протестанти. Нису успели, али устанак је имао далекосежне последице — године 1801. створена је унија Ирске, Шкотске, Велса и Енглеске у склопу Уједињеног краљевства. Међутим, корени друштвених размирица нису почупани, становништво је осиромашено, а незадовољство појачано. јер, у оваквој федералној творевини, ирски положај није постао нимало лакши. Католици су и даље били грађани другог реда, њихова политичка права сведена су у скромне оквире, а економски положај био-је и даље крајње тежак и неповољан. Клетве и глад

„Ову јадну Ирску газили су одасвуд, а од памтивека Ирац је упућивао небу нему клетву — који је сељак на овом свету толико сиро-

" машан, немоћан, тако бе-

дан у пољу и граду, бездушно угњетаван као сељак Ирске". Неретко се ове речи могу и данас чути по улицама северноирских градова.

Деветнаесто столеће донело је Ирцима — глад. У периоду од 1845. до 1847. године глад је покосила више стотина хиљада људи. Све то је проузроковало масовно исељавање Ираца у Америку. Између 1840. и 1900. године број становништва „зеленог острва“ драстично се смањио — са некадашњих осам 4,5 милиона, упркос природ-

ном прираштају, који је по традицији био доста висок. Сви остали су отишли „трбухом за крухом“ у Нови свет, где и данас чине једну од најснажнијих етничких заједница.

И у том веку ирско острво потресале су ерупције народних устанака. Шездесетих година распламсала се жестока општенародна борба за независност. Према статистичким подацима, током 1879. године забележено је 863 напада на велепоседе, а три године касније 3.432 напада. У мају 1882. године у центру Даблина убијен је државни секретар за Ирску лорд Кевендиш, а исту судбину доживео је и његов заменик, подсекретар Берк.

На прелому двају векова разне патриотске групе ујединиле су се у покрет „Шин Фејн“ што на ирском језику значи „Ми сами“. Овај покрет нарочито је појачао своју активност у време избијања Првог светског рата. Ваља истаћи да нису у то време сви Ирци били истог мишљења у погледу начина и средстава стицања независности. Неки аутономисти надали су се да ће од Лондона постепено добијати уставне повластице. С друге стране, Ирско републиканско братство није прихватало овакву политику.

Извесни _ екстремисти, као што су били Том Кларк, Џемс Коноли и грофица Маркијевич, залагали су се за оружану борбу. Противнички табор униониста из Алстера није се слагао са ставовима ни умерених ни екстремних аутономиста. Нови лидер адвокат · Карсон _ ствара 1913. године Добровољачки корпус Алстера. Као одговор, професор Мек Нејел је фермирао своју организацију ирских добровоља-

ца. (Мастезиће се)