Bosanska vila

Бр. 1

БОСАНСКА ВИЛА 1902.

Стр. 11.

Аустрија, Италија, Енглеска, Русија, Белгија, Холандија, Шведска, Француска и на пошљетку Шпањолека.

Карте су написане, пиво је испијено, тоалете су епремљене, домаћини су ту, сад само још да се

_ искулимо сви, па да пођемо на заједничко вече, на

посијело, које је вриједна бањалучка српска пјевачка дружина приредила у част нашег доласка.

Дође и тај час! Упутисмо се сви корпоративно гостионици гдје ће бити забава. Кад тамо, имамо шта видјети: Свијет, свијет нагрнуо да не можеш проћи. И старо и младо. И православни и мусломани, све се то измијешело и збило у гомилу, да што но кажу, „из неба плаха киша падне, нигдје не би на земљицу пала.“ Највиђенији људи са својим породицама, интелигенција, занатлије, трговци омладина — све бјеше

похитало да брат брату руку пружи да се срце са срцем здружи, уједини . српски род. Бурним усклицима „живили“, „добро дошли,“ не бјеше краја. На лицу свију присутних блистала се радост и задо-

вољетво. Концертни дио пјевачке дружине испао је на

свако задовољство, вечера је била изврена, здравице су пропраћене облигатним многаја љета, срдачност и гостољубље текло је као бурна ријека. Све је било лијепо и весело. Само за кратко. Дође вријеме растанку. Сјутра нам треба полазити за Јајце. Тужним срцем а родољубивим болом растасмо се од наших домаћина, који обећаше да нас сјутра испрате.

Човеку.

Велики кнез Костантин Романов.

Тебе гони друже, страшна људска злоба И шиба те силно њезин удес љут;

Ал ти сноси боле, јер до хладна гроба, Кратак нам је пут.

Час Бе једном доћи правди и слободи Смрт ће збацит оков и уставит бој,

"И блаженом миру она ће да води

Дух уморан твој.

Се ~ =

7 а “

Нека сносе злобу твоје мушке груди; Сноси мирно боле и не куни свет Слепа игра влада, оруђе су људи, Усуд влада клет.

И есносећи јаде, нек те судба скоси, Утри сузу горку, буди чврст и јак... И у души чистој за све патње носи —

Благодарја знак! С руског М. И.

Плаветна долама. (Н. да Рјеззас.)

(у 1,

Еј | учно је наћи предјео љепши и веселији, него 695 што је онај у околини Меца, када се од те вароши иде према Вердељу.

Поље се шири пред вама у даљину у лаком таласању, покривено ливидама и ограђено, а ишарано хрпама бијелих кућа. Бривил, Сен-Марсел, Мар-ла-Тур Токсије, Флањи дижу у вис витке своје звонике. Опњонске, Сен-Арнулске, Тронвилске шуме шире ту и тамо своје масе, којима лишће, овлажено росом, изгледа у лијепу љетну зору, као да се шарна дуга по њему просула. Иза њих диже се лака пара изнад Мозеле, као прозрачна копрена, која је порумењела на првим сунчевим зрацима, па разилазећи се под дахом повјетарца, губи се у бијелим праменовима, шарајући у ваздуху лаке арабеске.

Поглед пун појезије, покоја, прикупљености.

Никада није јутро било тако благо и дивно, као оно, које се поврх ове убаве слике дизало 4. августа 1810.

Па наовим мирисавим зеленим пољима, под овим ведрим и насмијешеним небом, послије неколико сати ориће се ужасни лом једне од најстрашнијих битака у стољећу.

Ова плодна поља етењаће под точковима од 600 топова, под корачањем од 220.000- људи, и тога дана у вече, који је свануо тако чист и свијетао, лежаће преко 80.000 „људских створова, Француза и

непријатеља, мртви или рањени, на земљи орошеној њиховом крвљу. П.

Тога дана нико се није надао тако страшном боју.

Мислили су, да је непријатељска војска с оне стране Мозеле, гдје нас је дан прије нападала код Борна. Послије једнога дана одмора и прикупљања војске, хтјели смо даље поћи према Шалону, да се вастанемо са другом војском, која се тамо купила. У

том смислу већ су биле издате све наредбе за марш.

Нијесу се дакле спремали за борбу, него за марш, и у француском логору били су сви тако рећи весело расположени.