Bosanska vila

Бр. 21. и 22.

1902. БОСАНСКА ВИЛА 1908.

Стр. 398

логор ковачки. Жоваци су нам тако испричали више озбиљних примјера и ја немам никаква разлога у њих посумњати. ј

Ја, дакле, потејетим Шјакра овом причом на крађу, а он, стојећи преда мном слушао ме, џа, као псето кезећи се, и као мачка жмиркајући, — сруши се на мене. Послије пет минута, ударисмо се прса у преса, и по том, он подвикну као рањен:

— Доста !

Посустали смо, па сједосмо један према другоме и Бутасмо; он онда тужно поче тражити онај свој лијепи тил гдје сам га оставио, па рече: — Зашто смо се билиг фа, фа, Врло глупо! Да ти нијесам што украог Је л ти жаог Мени је жао зато Ти радиш, ја не могу.... Шта пе це Ја се постарах да му објасним ко је лопов.

што сам крао... да радим 2 Ја ћу ти помоћи...

— Молим те, ћути! Ти имаш главу као даску, рече ми презриво и додаде: — И кад једном умреш, хоћеш ли опет крастиг Гле! Је д' то онда живот 2 бути!

Бојао сам се да га изнова не надражим и ућутах. Два пут је већ како краде. Један пут, кад бјесмо на Црноме мору, украде једном Грку — рибару кантар и умало се због тога нијесмо искрвили.

Кад се мало умирисмо и сталожисмо, он ме упита: — путујемо ли још

Што смо год даље одмидали, све је био туробнији и чудновато ме гледао. Пролазећи Кланац Дарјалскил) и сишавши с Гудаура, Шакро рече: још дан-два па ћемо бити у Тифлдису, це, це! — па поче језиком сладити и од милине топити се. — Ја, идем кући, а гдје си ти за толико 2 На путу. Ићи ћу у бању ... Ах! Јешћу врло много! Мајци ћу казати „хоћу врдо много да једем“. Оду ћу казати: „опро: сти ми! Многе сам муке претрпио, али сам се свијета нагледао .... разна свијета! — Божјаци су врло добар народ. Ако кога гдје нађем, даћу му рубљу, одвешњу га у духан (крчму) и рећи ћу му: „пиј вина, и ја сам божјак био!“ И о теби ћу казати: „то је један човјек, који ми је био као старији брат; он ме је учио; он ме је био — песето! он ме је издржавао у путу“ и рећи ћу му: „сад издржавај ти њега!“ — Цијелу годину да га храниш! Цијелу годину да га издржаваш! Толико! Јеси л чуо, Максиме 2

Радо сам га слушао кад је тако говорио. У овом случају он имађаше у себи нешто природно и дјетињасто. Оволико храбрење бјеше за мене занимљиво

') У Горњем Тереку на подножју Казбека, Гудаурске Клисуре, која Владикавкав с Тиљлисом спаја.

на граници

и интересно и зато, што у Тифлису немам нигдје ни једног познаника, а зима бјеше већ на прагу. На Гудауру смо имали вијавице, те ми је то његово обећавање улијевало доста наде.

Ишли смо брзо. Већ смо дошли у Мухет, стародревну престоницу Иберије (старо мјесто Бурђијанско Мухет-развалине на Кури, што их је Љормонтов опјевао) а сјутра ћемо у Тифлис.

Још из далека, од прилике на пет шест врста, растојања, спазио сам овај град, уклијештен међу два бријега пред нама. Пут нам је већ при крају. Ја сам се и преко воље радовао; Шакро бјеше равнодушан. Тупо и глупо гледаше он преда се; гладан и јадан непрестано пљуваше, гледајући на свој празан трбух. Без разлога јео је коријење, које је успут налазио.

— Ти мислиш да ће грузински племић дању у варош ићиг — овакав какав сам —- поцијепан и прљаве Не, не! Чекаћемо до мрака. Стани!

Посједасмо на рушевине неке напуштене грађевине, и, онако озебли, почесмо пушити пошљедње цигаре. Грузинским путем, овамо нама, дуваше јак и жесток вјетар.

Шаакро бумбараше кроза зубе неку жалопојку, а ја сам мислио на топлу собу и остале угодности номадског живота.

— Хајдмо, рече Шакро одлучно.

Бјеше се смркло, варош освијетљена, призор лијеп: свуда свијетљаху свјетиљке у мрачној долини, у којој се варош налази.

— Слушај! дај ми башлик, да се њиме умотам,

већ ме сусрећу познаници, па може бити...

Ја му дадох башлик. Ударисмо улицом Одгином. Шакро нешто звиждукаше.

Максиме! видиш ли тамо станицу и Бериљску ћупријуг Сједи овдје! Стани! молим те стани! да одем овдје до једне куће и да запитам једног пријатеља о мојима, о оцу и мајци.

— Да се не забавиш 7 — Одмах ћу доћи. Само један часак!

Он брво сави једном мрачном, побочном улицом, и нестаде га тамо — за свакад.

Пуна четири мјесеца путовао сам с њиме, док сам га довео до куће. ИМ од тада га више нијесам видио; али увијек кад год ми на ум падне, одмах ми изазове смијех и лијепе успомене на њега, јер он ме је научио много којечему, што се не може наћи у дебелим књигама философски написаним, јер философија живота увијек је дубља и претежнија од људске философије.

У Рибнику, на Видов дан 1902. год.

472 (2/з при се)“