Bosanska vila

Стр. 896

1902, БОСАНСКА ВИЛА 1908.

Бр. 21. п 22.

„

Натурализам и његови главнији преставници у Русији,

— Цртице из руске литературе. —

(Наставак.)

МИ " Сујзеђу писцима, који се славе необичном попуп- ларношћу у Руса, морамо убројати КороЖ<- _ љенка, Чехова и Горког. Сви они оступише од натуралног кодекса, остајући једнако на натуралној основи.

Читајући радове ВБ. Г. Корољенка (1858.) пада нам у очи различан пишчев рад. У једним радовима он се показује као вешт публициста, у другим као даровити белетристичар. ЖКурналистични Корољенкови радови имају велику вредност, али га нису прославили. То што га је популарисало, не само у Русији него и у Европи, јесу његови белетристични радови, писани у чисто натуралном правцу и полу-

символичном.

Да је Корољенко писао белетристичке радове у чисто натуралном правцу, као што су му „Очерки сибирскаго туриста“, „Рбка шумитђ“, „На затменји“, „У Козаковђ“ и т. д. његов би положај био скроман у историји руске литературе. ега би радо читали, али он не би могао претендовати на име првака руске лепе књижевности. Он би остао кго одличан етнограф и тиме би заслужио опште признање руске публике. Видно место у литератури Корољенко је заузео радовима као што су: Сонђ Макара“, „Лбељ шумитђ“, „СОлбпош музикантђ“, и „Вљ дурномђ обшествђ“е у којима се огледа јасно удаљавање од натур. принципа. У њима не видимо историјописда, етнографа, публицисту, већ уметника песника, који нас поражава својом ексцентричношћу фигура. „Сон Макара“ није новела или прича, већ права фантастична појема.......

А. П. Чехтовљ (1858. Оступа од натуралних ·

принципа у другом правцу. Књиге његове одликују се крајњом конкрегтношћу престављања. Он црта све, што њега поражава и изазива у њему силу за рад. При том не обраћа пажњу на то, да ли је описана појава необична или општа. С тога је и не подвргава ни под какву тенденцију. Изгледало би да се тиме Чехову даје нека извесна „фотографска особина“. На против, одвећ субјективан у своме раду — он црта предмете не ради тога, да их престави онаким какви су, него да изрази то, или друго расположење, које они у њему изазивају.

Така Чеховљева особина често је збуњивала критичара. Ови су се по навици старали да упореде његове фигуре са објектима, које су оне престављале и као резултат добила се грдња и прекори, да његове фигуре не одговарају истини. „Је ли могуће — резонују критичари — да су руски мужици тако деморалисани идиоти као што их преставља Чехов у

раду „Мужики2г“ је ли могуће да сеоски живот не показује ни мало просвећености, него је страховито жалостан7! Је ли могуће да је живот провинцијске интелигенције тако празан, безначајан, пун досаде и апатије, као што га преставља Чехов у драми „Три сестрљт“2!,... ПШисцу није ни на ум пало да опише све руске мужике, нити да престави живот целокупне провинцијске интелигенције. Он просто не верује у будућност руског мужика, знајући његово умно и материјално стање. И баш та сумња изазива у њему мрачни песимизам, који се огледа у многим његовим радовима. Што је најважније у Чеховљевим делима нема ништа опште и типично па нема ни опредељених идеја. На такав начин добили смо до сад непознату појевију конкретних факата и различних расположења, која изазивају изнијети факти.....

Што се тиче Горког (1869.), код њега, као млађег писца и слободнијег од старих традиција — сретамо још јаче одступање од натуралног кодекса. Нема се шта рећи о таким делима као што су; „О чижђ“, „Шћена о соколђ“, „Чортђ“, „Шћена о буревђеникђћ“ =— Све ове приповетке немају ништа опште с натурализмом и све припадају символистичној појезији. На исти начин у неким радовима о „голаћима“ нема ни труни натурализма само у другом смислу те речи. Зар можемо уврстити приповетке Горког у категорију тих објективно-детаљних описа какве сретамо у приповеткама, чији су аутори описивали са стране непознате им особине простог народаг ред нама није етнограф ни историјописац, него уметник песник, а при том до извесног степена романтик, који је према својим типовима потпуно субјективан, не само да прониче у њихову душу, него се елива с њима и временом их слави као јунаке, = вот, пун лутања и авантура, преставља као нешто завидљиво и поетично. Једном речју Горки преставља појаву са свим засебно, која има мало заједничких тачака са познатим литерарним традицијама. Међу тим он се необично радо чита, особито се њиме одушевљава омладина, која љуби све, што иде на смену старог. Шта преставља ово „ново“ нисмо на чисто, Све што се може рећи, то је: да ово није ни натурализам, ни декаденство, а да је апје рога то је факт (Скабичевекји).

Савремено песништво руско све је проникнуто декаденством. Свуда налазимо масу песама, лепих по спољној форми, али без идеја, без циља, хладних као од старих класика. Времена старих самосталних песеника руских прошла су. Новим покољењима учитељи су не Пушкин, „Љермонтов, Некрасов, Шеевченко и др. већ Верлен, Маларме, Ришпен и др. Данае је

њихов жи-