Bosanska vila

Бр. 91. и 22.

- 1902. БОСАНСКА ВИЛА 1902.

Отр. 897

ушао у моду декаденски стил. Њега свуда сретамо у живопису као и у појезији, у екудптури каои у белетристици. Свуда једно те једно: удаљавање од натуралшама, који су тако сјајно бранили и љубили Лав Толетој и Достојевски. Од писаца, који су оступили од натуралног кодекса у појезији, а при том задржали колико-толико од своје оригиналности и самосталности, увршћујемо /Л/инског (1895.), чији су звучни стихови некада задивљавали љубитеље праве појезије. Данас и он пише у чисто символичном правцу. Некада је конкурисао с нежним Надсоном, данас га стављају много ниже од срећног супарника Фофанова (186:.) најпопуларнијег савременог руског песника. Његове прве песмице одликују се необичним песничким полетом и бујном фантазијом. У њима често пута наилазимо чиста лиричка места, која нас подсећају на срећна песничка времена. Данашњи пак _ његови радови много су изостали у погледу идеје и лепоте унутарње. Истина, спољна му је форма добила лепши и савршенији облик, али као да је овај прогрес изазвао назадак онога, што је учинило

великим Пушкина и Љермонтова — слабо описивање правог песничког расположења. Фофанов, радо имитира Верлена и читајући га изгледа нам чешће да читамо Верлена. Разуме се, да су радови Фофанова врло много изостали од декаденских Верленових радова. Мережковског (1868.) најватренијег руског символисту и ученика Ничеовог. Прва његова поема „Вђра“ потресла је руску интелигенцију својом праведношћу и истином. У исто доба то му је први и последњи рад писан у чисто натуралном правцу. Ови остали радови јако надиче на радове француских символичних песника. Његов роман „Отверженљш“ доживео је неколико издања, али у њему нема ни труни натурализма. Ексцентричност и необичност у њему играју главну ролу. Од њега је руска литература добила неколико врло лепих студија.:) Тиме смо свршили о писдима, који су у току свога рада оступили од натурализма а прећи ћемо у кратко на писце, који му остадоше верни до данас. (Свршиће се).

') О Корољенку, Достојевском, Мајкову и Потапенку.

посета “а за Мода.

Пише Софија Шупић-Плетикосић.

(Наставак.)

Модерни брак. М.

ијески и мучни елучајеви удаје и женидбе С једне стране, а све већа превага у рађању женскиња са друге стране, као карактеристична појава друштвенога опадања, изазивају и подупиру чланове модернога друштва у злоби и зависти туђе среће — па су увели у моду: куђење дјевојака, као сметњу удаје и женидбе.

Ко би могао преставити насладу и уживање модерне чељади, када спријече срећу дјевојци, скудивши је момку, или њега дјевојци и њезиној ро :бини, — када препријече изглед на брак!

Што ђевојка куди једна другу, и што мајка која има много ћери удавача, куди друге ђевојке, то би се дало још донекле и оправдати у данашњем тешком и неморалном времену; али што једна момчина, која се никако не мисли више женити; или још горе: што ожењени људи и старци куде дјевојку, кад јој се среба јави, то долази са нечовјештва, безбоштва, бездушности и пакости.

Госпоје, као удате жене, оне су још најбрже, да куђењем униште срећу једној дјевојци, скудивши или њу момку, муштерији, или њој момка, — већ ако не упали у једном правцу, упалиће у другом. И како би то човјек другачије растумачити“ могао, већ да их на то грјешно дјело наводи њихова беш-

часна и незаситна страст и чежња за удварачима, слободним људима; а уз то бојазан и страх, да не би дотична дјевојка била сретнија од њих.

___Ове беспослене, удате, пакосне клепетуше, тако су у томе гријеху огрезле, да њима смета срећа и другијех удатих жена; па ако на дневном реду нема у изгледу дјевојке удаваче, оне ће, да пм језици не зарђају, клеветати и претресати једна другу, и као удату жену, само да помуте брачну ерећу у туђој кући

А за штог Мало се која осјећа сретном, сама собом и својим брачним животом, па мисли да ће јој тегота бити сношљивија; да ће јој се у глави и у души разведрити, ако јој пође за руком, да над главом неке друге навуче барем привидне облаке. На своју несрећу заборавља само онда, ако успије да има кога у браку сажаљевати и решетати.

Не знам јесу ли у овоме погледу горе удате госпоје, или неудате, назови модерне госпођице усиђелице! Та се грјешна навика, а за њим нужна забава, тако живо у њима укоријени, да се тога ни у својој старости, не могу отрести. И сувише, су баш у томе добу живота најопасније и најбездушније, јер су се у томе мајсторлуку већ извјежбале и усавршиле., Њих гуши злоба и завист у очајању за младим прошлим годинама, што не могу бити барабар са младежи, па на тај начин дају себи одушка. Ма ако