Bosanska vila

Бр. 2

1902. БОСАНСКА ВИЛА 1902.

Стр. 88

несугласица сав живот наш превраћа. Овијет се овај састоји из градова, градови из домова, домови из мужева и жена, или породица. И по овоме, ако се ма у чему међу мужем и женом деси распра, одма се рат у домове усељава, а кад се домови узнемире; градови се разоравају. То је исто као и кад се градови побуне, сва се васиона пуни сметњама, војном и завадом.“

Заиста, ако је икада требало, оваковијех проповједника, као што је наш Златоусти, то их данашњи културни вијек потребује више него икада, јер ено и у простом народу до ког је цивилизација, допрла, ђевојке удаваче када пред црквом играју и око храма Божјега коло воде — у колу пјевају:

А штајерски Словенац испоређује „сакраменат брака“ са ђуловијем грмом: кад ђул ружина с њега спане, само трње остане, а Бул је кратка вијека.

За што је данас у брачноме животу модинога свијета мало ил ни мало љубави; мало слоге, а ни мало среће 2

И зар су помодне жене баш тако зли и оцаки створови, да је браж због њих погажен 2

Не — нити модини синови криво чине, када о браку тако зборе; нити су помодне жене шта друго, већ са наопакога и неприроднога васпитања, мученице и робиње модине, јер их је модерна култура цивилизација и еманципација лишила главнијех услова, од коијех зависи срећа брачног живота,

„Ко се „скоро“ оженио, сваке среће пожелио,“

о бине

(Наставиће се.)

СРПСКЕ МАРОДНЕ УМОТВОРИНЕ

Из збирке народних умотворина (Ст, Р. Делића,

ој

~ азбоље се Поповић Јоване,

66). На постељи за девет година ; Ни умире, ни преболијева.

Кад изиђе девет годин дана, Па му стара говораше мајка:

» О, мој сине, Поповић Јоване! „Ни умиреш, ни преболијеваш „Кажи гријех, шта си згријешио, „Не би ли се с душом растануо!“ А говори Поповић Јоване: „Мајко моја, родитељу стари, Кад ме питаш, да ти право кажем: „Једном јесам гријех учинио уБијах пошо у хајдуке, мајко; „Ка ми бјеше петнаест година, „Онда вођах петнаест хајдука; „Кад ми бјеше двадесет година, „ Онда вођах двадесет хајдука; „Бад ми било тридесет година, „Онда вођах тридесет хајдука „Овукуда смо четовали дивно. „Па дођосмо славну манастиру, „Ту бијаше тридест калуђера, „Међу њима игумане стари. дивно су нас дочекали мајко! „„Донијеше господску вечеру, „„Донијеше вина и сомуна

„И остало, што је за јунака. „Не даше нам мировати врази, „Но стадосмо нишан бити, мајко, „Нишан бити старце калуђере; „Сваки, мајко, уби по једнога,

Дилберке.

„А ја убих игумана старог. „Игуман ме стаде проклињати: — „„Да'ко Бог да ПоповићЈоване Великије допануо мука Боловао за девет година,

Па не мого живјет ни умријет, А док своје не казо гријехе

У младости, што си учинио!“ „Још се бојим, моја мила мајко, „Ако бих се када преставио, „Ни земља ми дати у се не ће!“ Тако рече, па испусти душу.

У црну га земљу укопаше Ни земља га себи не примила, Из себе га земља истурила. Турише га у воду Ситницу И вода га крају отурила;

У станац се камен учинио,

Па се зове Поповић Јоване, Како тада, тако и данаске.

УШ.

~ Гором греди ђевојчица,

На вретено злато преде.

(а златом се разговара : „Олато моје, коме бу тег

; ~

Ко ме срете, оном' ћу тег Док је срете стар на коњу, Па јој вако проговара :

— „Божја помоћ, ђевојчице! Море ли ми злато бити 2“ „Пролаз тамо стар на коњу,

Не море ти злато бити Стару злато не требује!“ Стари прође, млади дође:

И млади јој говораше:

— „Божја помоћ, ђевојчице !“ 'Ђевојка му одговара:

— „Здраво био, млад делијо!“ „Ој, Бога ти, ђевојчице! Море ли ми злато бити 2“

А. ђевојка одговара:

„Ој, Бога ми, млад делијо, Море злато и ђевојка!

За тебе сам злато прела,

И гојила 6'јело лице,

И чешљала обрвице “

1Х.

Садих јелу при камену Ноћ, Маро ноћ; Море Петре калопере, Још рано, још!

Не обидох за годину Ноћ, Маро, ноћ; Море Петре калопере, Још рано, још!

Кад отиђох да обидем Ноћ, Маро, ноћ; Море Џетре калопере, Још рано, још!

Кад се јела посилила Ноћ, Маро, ноћ; Море Џетре калбцере,