Bosanska vila

Стр. 438

Бе 94. |

(Одмах сам пришао механџији, да бих га

умирио, па сам му наручио да донесе све што

има за јело, „јер сам рад почастити г, г. уметнике.“ Фа то време управитељ је говорио нешто тихо својим колегама, показујући на мене. Кад сам опет пришао моме асталу, они се упарадитше, па ми узвикнуше једно Повдравио сам се са њима,

па сам их позвао да поседају.

громко „живео!“

Управитељ узе први реч:

— Пре свега дозволите ми, уважени господине — сад сам већ постао и „уважен“ —- да пововем у друштво и наше две колегинице, које станују свде у овој гостионици. Знате, ми смо навикнути, да све, и добром зло, другарски поделимо. Ја мислим да ви нећете имати ништа противу тога 2

— Напротив; биће ми веома мило — одговорих. — Молим вас пововите их у друштво,

Управитељ оде а они моји гости стадоше ми се редом „приказивати“:

— Мика В, за „бонвиване“ и „конверзацију“. |

Један ужасно мршави дугајлија, очајничког лица и великог носа, у пожутелом масном реденготу и угланцаним, салонским панталонама. Преко леђа имао је некакав вунени шал а на глави шајкачу.

___- Добрица К. ва старачке улоге и историјске јунаке. |

Један прототип историјске бекрије, огромне главе, поднадула лица, широких усана и продерана гласа као у Фагота. На себи је имао отрцано „сако“ одело, које је некада било отворене боје, али сада сво мабно и изгужвано. На глави путничка шарена капа.

— Гута — Драгутин П. комичар.

Потпуно округле главе, затубаста, горе повијена носа, испалих јабучица, огромбољених

обрава и избуљених очију, Право лице једнога

мопса. Носио је некакву блуву до грла закопчану и жућкасте сомотске панталоне као талијански каменоресци — увучене у чизме, Био је огрнут старијим војничким шињелом. На глави фес. |

Погледах онога са хавелоком. Он ми се

вије ни „приказао“. За њ ми рекоше: да

је приправник, штатиста; да игра омање

1902. БОСАНСКА ВИЛА 1902.

пио,

_погледајући испод ока „бекрију“

улоге „али нагиње више конверзацији“. да разноси позоришне листе; да се стара за реквивите; да намешта позорнице; да пали лампе: да је молер, тишлер, берберин, шнајдер, преписивач, конакчија. Једном речи прави универвални феније са дугуљастом главом као диња, и јако уздигнутим обрвама и отвореним устима као да се онога часа од нечега упла1 На себи је имао — сем онога мокрога хавелока — плавкасту памуклију и панталоне од пругастог пиротског шајака.

Сви су били прописно обријани.

Ја им се захвалих и упитах: како им иде овде у Лапову.

__= Рђаво, господине, — одговори ми овај што игра „бонвиване и конверзацију“ Наш свет по унутрашњости још није навикао ва уметност. Бадава се ми, ето упињемо, као некадањи трубадури, да га просветимо. Ништа не помаже. Али ми ипак зато јуначком издржљивошћу палимо огањ на олтару богиње Талије.

Сирота богиња Талија! помислио сам у себи. Не дају ти мира чак ни у Лапову.

— Имате право! — одговорих. — Наш свет по селима и паланчицама још не уме оценити праву вредност позоришта. Он не зна да је позориште школа народна.

— Не зна, господине! — рече жалосно „бонвиван“. Онај бекрија, представљач историјских

јунака, уве се, ни сам не внам зашто, смејати. Гута баци на клупу шињел а штатиста примаче столицу своју асталу.

= Па кад вам тако рђаво иде — рекох, вапто не идете одмах даље, у друго, боље, место но се тако мучите 2.

— Ми би радо отишли, господине, одговори „бонвиван“ — али то стаје новаца. Прво, ва путовање треба трошка, а друго, чим стигнемо у једно место, ми се одмах вадужимо око подизања позорнице, око набавке потребних реквизита и осталога, па онда то све треба одрадити и платити.

— То је истина. Али што год дуже седите у једном месту, где вам рђаво иде, ви се све већма у дуг уваљујете.