Bosanska vila

Отр. 440)

1902. БОСАНСКА ВИЛА 1902.

Бр. 24.

— Боже, г. управитељу! — рече једна од дама корсем стидљиво преваливши очима на њ. |

—-""Дозволите да вам их „прикажем“, уважени господине, — продужи управитељ. — Госпођица Марина, наша чувена трагичарка, али која и карактерне улоге приказује. _А ово је госпођица Јулка, одлична субрета и наивка. А обе изврсне певачице.

Ја им се поклоних и посматрах их е искреним сажаљењем, јер сам посигурно рачунао да су обе одређене „за залогу“.

Марина је била јако развијена. С грубим цртама на лицу с ошишаном косом и маљастим црним брчићима, пре ми је личила на мушкарца, но на трагичарку. Али је при свем том била више лепа, но ружна. Ивгледала је некако ђаволасто, примамљиво. Имала је на себи нешто севдалијско, што може човеку „даску да помери“, као што ми доцнаје управитељ рече. И да је пала у боље руке, она би одиста могла и најгорег човекомрсца раздрагати и равзвеселити. Али овако банчећи уз ову гладну братију, којој је јамачно морала често пута вечеру зарадити, она је огрубила, њен је глас постао рапав као треница тако, да сам се тргнуо кад је први пут проговорила. Она је пушила, пила пиво, вино, ракију па чак и рум и то у дозама, које су за поштовање ...

Напротив Јулка је била мала, ситна, жустра, љута као зоља а жута као лимун. Имала је прчаст нос е хоризонталним н#08дрвама, које су изгледале као двоцевка. Непрестано је говорила и рукама око себе млатала. Вртила се као чигра и тамо и амо п цело вече свлачила и облачила некакав „фигаро од сивог вуненог штофа. Омејала се бев икаква повода, претурала ноту преко ноге и —- пила као сунђер. Певала је, вриштала, дерала се и најзад је почела тако плакати, да сам мислио да ће се угушити. Али је већ после неколико тренутака, са још влажним образима, ударала чашом о астал и вникала да јој се наточи. — Каква је она наивка била, Бог ће је свети знати...

Обе су имале црвене блузе са посувраБеном јаком „а Ја Етесаба“ и широким ру-

кавима. Само је Јулка врх тога имала и онај

свој „фигаро“, који је непрестано свлачила и

облачила, Око врата беше шалче „идеално“ везано; око руку позлаћене гривне са силеством дрангулија „жужу“, које су непрестано звецкале а доље некакав хаљетак од шарене материје. Наравно да су на лицу имале толико „рајспулфера“, као да су онога часа у џак брашна дунуле. Међутим тај је невини прашак доцније спао и тек сам тада угледао Маринине грубе црте и Јулкин лимун.

— Г. управитељ саопштио нам је да сте ви били тако љубазни да нас у друштво позовете! — рече ми Марина таквим контраалтом који ме чисто ошамари. — Ми вам много благодаримо.

— Да, да, много вам благодаримо! вапишта Јулка.

= (0, молим! —- одговорих тек само да се нешто каже. — Ја треба вама да благодарим на друштву, јер би ми иначе самом веома досадно било. Је ли по вољи пива 2

Марина и Јулка поклонише се у знак пристанка а мушкарци се мунуше лактовима и намигнуше један на другога. Ја сам то мување и намигивање одмах приметио и знао сам шта то значи, али шта сам могао чинити, кад сам тако јако волео — па и сада волим — друшто... и уметност» То ми је од вајкада слаба страна!

Поручио сам неколко флаша и пива и

„Отпоче љута битка

Механпџија је довлачио на астал све што је имао у „ћилеру“. Већ код другог транспорта јагњећег печења и прве печене главе —- коју је управитељ умео тако лепо опшпати да су кости изгледале као од некакве препотопске животиње

он поче наздрављати. Ја сам га молио да се окане здравице, али ко ће уставити у говору једног одушевљеног уметника 2! Само је узвикнуо дватриред „молим!“ па је онда својим сонорним баритонсм изговорио једну здравицу, коју вам и при најбољој вољи — не бих умео рецити-

_рати, Почео је — не знам зашто од „Лопе де

Вега, па је дошао до Трифковића. Говорио је о кримском рату и неготинском вину; о