Bosanska vila

Бр. 24.

1902. БОСАНСКА ВИЛА 1909,

Стр. 441

кукурузу „чинквантину“ и о болести „пелагри“, која се добија услед једења проје. Затим је покудио нехат нашега народа, коју покавује према уметности; похвалио је Вагнера као „музичара будућности;“ поклонио се култу немачког народа; цитирао неколико стихова из „Јелисавете кнегиње црногорске“ и најзад се окренуо мени па, внојав, заморен, равбарушен, благодарио ми на „пријатељској чаши вина, коју сам понудио вредним и :етрајним чедима Богиње Талије“. Говорио је равних четрдесет минута. За то време Јулка је пет пута свукла и обукла свој „фигаро“ а Марпна ме је двапут гурнула ногом испод

астала, али ми је увек тихо шанула: „Молим;

пардон !“

После здравице — наравно —- дошло је „многаја љета“ у „мешовитом хору“. Да је по несрећи, Мокрањац чуо овај хор, њему би опет израсле оне његове каменице у жучној бешици. Ја сам — равуме се — ћутао и озбиљним лицем чекао да се ова здравица, са свима њеним принадлежностима а упућена на моју адресу, сврши. Марина са подераним контраалтом а Јулка с њеним јектичавим сопраном просто ме направише нервозним тако, да сам једва чекао да се песма доврши. Нарочито су биле непостижне кад је дошло оно највише „та-а-а“јаа-а 18 Ту ми се смучи, па не могавши издржати, и ја се продерем: „га-а-а-ја-а-а |“...

Све се изгуби у вици и куцању чаша“ Марина ми је честитала: како имам диван и звучав баритон. „Просто сте ме изненадили!“ Већ је управитељ био устао да напије вдра-

вицу моме „звучном баритону“, али ја опазих то и продерах се из свег гласа:

— Молим госпођице и господу да се служе до миле воље! Изволите и ви, г. управитељу !

— Благодарим, уважени господине! рече он. — Моје је срце пуно миља и блаженства, јер видим да има ипак људи, који нас, жртве уметности, цене и уважавају. Ох! То тако годи нашој паћеничкој души!

— Ја се надам да сте ви свуда, где год сте прошли, стекли известан круг поштовалаца и пријатеља,

— Како где, уважени господине, Негде јесмо, а негде смо грђе прошли но Јанко на Косову“, тако, да смо морали...

—- Знам, знам, јелте... валогу ... прекидох га у говору. — Да, да! — рече управитељ па нами-

гну на Марину и Јулку а оне, корсем стидећи се оборише очи. Кад све жице попуцају, онда се довијамо од сваке руке.

Оно, тако је, али ипак...

— ЈЕ, то се ретко догађа, прекиде ме управник у говору; — то чинимо кад већ дође до ноката. |

— Као, на прилику, овде, је л тег

— Па, готово! — рече он полако, па

_ се осврте око себе. — Ако се не нађе какав

племенити меценат, какав идеални поштовач уметности као онај у Радујевцу, онда...

— Који тог

— Један малени скроман чиновник уважени господине, али један великан, један патриота, један Србин, кога нећемо скоро ваборавити, — Па шта вам је он учинио2

— Много, уважени господине! Помогао нам је у једном веома критичном тренутку.

= Нричајте ми то, г. управитељу, то јест, ако је ствар за причање.

— Зашто нег Веома радо, Ја то свакоме причам, јер је јединствен случај да се једна путујућа позоришна дружина на такав начин

· из веприлике извуче.

— Ви ме градите веома радовналим, г. управитељу.

— Зацело је врло, врло интересантно, — рече Марина.

= И романтично — додаде жустро Јулка, па свуче свој „фигаро“.

-= Ма да у први мах изгледа онако, мало, незгодно, — рече Гута налевајући свима чаше,

= Шта незгодно 2 Нама је, богме, згодно било, — промумља дубоким басом Добрица, и саву грдну чашу вина у грло.

— (Сви се грохотом насмејаше,

Погледао сам све редом, па сам се опет обрнуо управитељу.

— А је ли то одавно билод — упитах.