Bosanska vila

1904. БОСАНСКА ВИЛА 1904.

Стр. 243

Пјесник.

у јачим покретом романтичкога и патриот-

- скога правца. Пјеснишиво, које је настало

послије, у примјени неуспјеле легитимистичке

_ теорије о. повраћању староме, почело је све

5 наглије напуштати пошљедње остатке. псеудо класичне струје и дидактике.

Тај прелом, који се у нашој књижевности започео са Вуком и Бранком, у овоме времену шездесетих година — окренуо је млађу генерацију патриотској жици пјевања, чији је један од виђенијих представника и Јован Драгашевић.

Међу својим вршњацима тога времена, он је ваувимао једно врло угледно мјесто и био је ематран као одличан пјесник патриотскога кола тадашње

омладине.

Данас, кад романтика ш патрпиотско пјесништво не врше више у књижевности ону улогу, коју имадоше шездесетих година, можда ће бити у неколико потребно објаснити најмлађем колу омладине значај Драгашевиђевога пјевања.

Идеја ондашњег српског друштва била је сва ушправљена на спољашњу политику српске мисли, коју је пок. кнез Михаило, послије пропасти олигархијске "владавине, предузео у своје руке. Ослобођење тврђава од турских гарнизона п упад у Босну бјеше најмилијп сан, не само кнеза патриоте, но и васцијеле омладине онога времена.

То бјеше напон младачке бујности, куд и камо равличит од садашњих прилика, како политичких, тако и социјалних. Још неразочарана, пуна вјере у своју моћ и праведну идеју препорођаја, омладина је са највећим нестрпљењем очекивала онај тренутак,

када ће српска војска прегавити Дрину и побједничку своју заставу побости у Сарајеву и на Косову.

У таквим приликама, гдје је патриотизам дан из дан бујао, ломећи пред собом све остало, наше лирско пјесништво толико се посветило томе овјећању, да је све остало губило значај пред њиме. То је била глорификација српске идеје, врхунац патриотског самоувјерења у српску мишицу, српско срце ертекога Бога. Чак и љубавна пјесма, у којој се прослављају дражи љепојке, замјера јој једну ману што јој је име Лиза а не Милка.

Драгашевићево ијесништво припадало је дакле томе правцу; п данас, када ми прослављамо педесетогодитњицу његовог пјесништва, ми у његовој особи прослављамо и ону младачку идеју патриотске омладине онога доба, које је он данас, усамљени, још једини поборник и представник.

Оцјењивати његове пјесме са умјетничког гледишта, ма да није рано, јер је пјесник у потпуности пред нама, ми ипак не можемо, пошто је то ствар строге критике, која ће доћи доцније.

Но једно што можемо без зазора отворено рећи то је, да је пјесник популарне драме Хајдук Вељко својим пјесмама Јека од гусала и Курсула успио да своје честито име у потомству сачува.

Јека од гусала п Курсула то су два крупна бисера у пјесништву нашег патриотског доба, и ми смо тврдо увјерени, да ће и у позној будућности, када нас нестане, нова покољења понављати их и слушати са онаким истим одушевљењем, као што их и ми данас слушамо.

А. пјесника ваља цијенити по ономе што му је најбоље.

Биоград, јуни 1904. ДИ:

Бе) Мати.

' ешко да је кога рат с Бугарима толико помео, као што је неку моју далеку рођаку, тетка Божану, у нашој махали. Спротица, била. о. је као шагубљена, кад су јој сина узели под

заставу и отпратили на границу. А он, Лазар, – отишао је певајући п окићен зимзеленом. Многи су сиротицу жалили и, како је била убога сипротица» давали су јој по који грош да се подржи и исхрани. Мати је моја чешће звала и нудила. Отуд сам и саз-= надо колико страда за сином. Дође па говори све којешта: мали је моја једва мало примири. Чуо сам чешће пута оца за столом, како жали тетка Божану.

је. а

= Сиротица, изгубиће се... помериће. Зло да нема пријатеља! Пропала би... видиш како се изгубила...

Тетка Божана имала је деце — сва су јој помрла. Од петеро остао једини Лазар пам он отишао на границу. Тек што је одслужио своју војничку обавезу и скинуо мундир, њега поново одазваше. Старица се мучила и злопатила живећи о тајину, који јој је доносио син Лазар. Сад јој и тај тајин одузеше.

И сад ко зна где је и шта је с њим! Је ли жив пили је остао у каквом јендеку пребијених ногу и равмрскане лубање.. Узалуд су биле материнске молитве Богу, кад су јој људи одузели и последње уздање у старости. Мислећи непрестано само на сина, она је и поћу само о њему сањала. Страшни су то снови били: или је гледала како јој син пада у неку