Bosanska vila

1904. БОСАНСКА ВИЛА 1904.

Панта Срећковић рођен је 1884. године у селу

· Крчмарима (округ Крагујевачки). Основну школу свр_ шио је у Драчу 1848. г. Одмах је ступио у ондашњу.

богословију у Биограду. Послије двогодишњега учења,

академије, ковић је прешао на Кијевеки универзитет, гдје је свр=

као одличан ђак, би послат у Русију у богословски

семинар. Био је даровит и врло вриједан. За четири године свршио је два курса. Ва одличне сповобности, одлично учење ш владање би преведен у Кијевску духовну академију, без богословскога курса. У ака“ демији пок Срећковић слушао је филозофски курс; а за пет година учења одлично је упознао класичне језике, а од модерних: њемачки и француски, Из по положеном пријамном испиту Срећ=

шпо за четири године историјско-филолошки сра= култет. За израђену тезу: Евароти, и о утецају и тојаву његову услед тпујрског освајања Париграда т тојаве реформације“, добио је

- 1859. г. први научни степен кандидата, што на западу одговара докторату филозофије.

Исте године Срећковић се вратио у Србију и

буде одмах постављен за п рофесора. отшлав по сртске

историје у тадањем биоградском лицеју. А кад лицеј

би претворен у данашњу велику школу, Сребковић.

и даље задржи ту катедру у историјско филолош-

"ком одејеку. Године 1872. по његовом захтјеву ка-

тедра би подијељена на катедру историје опште | катедру историје српске. Срећковић задржа ову другу,

и од тада је тек могао више времена посветити својој омиљеној струци, "радећи на српској историји“ ријечју

и пером непрекидно све до 1898. год, када је у миру пензионисан. Године 1894. поново је враћен на ве лику школу; али исте године бп постављен за члана | државног савјета, у ком је звању вавртто четтрдесета, година своје чиновничке службе; по навршењу »пу-

нога, рока« своје Сл кбе. оу, де пензионисан, и до ти

_ своје 9. јула 1908. живио. је у миру.

— службе. Срећковић је кратко вријеме, това 1877 —78. год. био Оро начелни _ ског, парионое т брегничког скруга, које. је 1877.

У међувремену своје. професорске = ТЕ "чиновничке за: вријеме. ра-

српска војска била. ослободила, па ова. пошљедња Две. по берлинском конгресу припала Бугарској. _______

Кад је 1869. год. био установљен У Биогр де

· један тајни патриотеки одбор за отварање школа п. _ ширење просвјете у српским неослобође __вима, Срећковић је био његов. први члан; и 8 па_ триотску сарадњу великих Срба, пок. архим. Дучића. и М. Милојевића, учинио је неопјењивих услуга. пот-.

м краје=

" лаченом Српотву. Осим. овога велики покојник је за.

"све вријеме свога живота. бивао чланом | разних про=. 2 _ свјетвих дру штава и "комисија, и у | припомогао штрењу српске

има знатно

просвјете у народу.

Тод, 1862. изабран је био за члана »Друштва. Српске

ПАР А кад је ЛЕ ш Сршона. 1

"дине истинском љубављу

» 0 тостанку ренесанса у _ висност.

| давања“

"свога народа и његове. -буд "ме је доста ослабио. Али _ својих ђ ђака. одвојен, јер још. оејећам_ снаге за- радо Вашу слику, која. ми изазива све тридесет и челири годишње моје наставничке успомене, и која ме тако ј "пороте —

о дити на = дата 4.

| појшљед ега даха. свога. живота. не радим п. данас онолико, __радио –

љевска Академија Наука, одмах је међу првима био наименован за члана, и то за друштвени одсјек.

Као професор пок. Срећковић је пуних 3% године живом ријечју напајао генерације српске омлапрема своме народу. Био је рјечит "наставник. Његов је говор био увијек природан, прост, — говој једне искрене, поштене народне душе, која. искрено љуби свој народ, и сву ту љубав уноси с одушевљењем и у свој предмет. Увијек код својих ђака најомиљенији наставник, пок. Срећ-

_ ковић умио је више него ико продријети у дно срца

српске омладине, и у њу унијети оно заносно оду= "шевљење за народии идејал, које. је онако силно екеплодовало у добровољачким легијама арпбких | великошколаца у ратовима, за ослобођење и неза» ЛГародму историју« често је говорио пок, Срећковић, треба 1 може устјешно | предавати само онај наставник, који "добро поаније | народ који га идеално -воли«.. | – ;

Срећковић је одлично познавао "све црте, све особине свога народа; познавао и све к грајеве српске, волио свој народ љубављу једнога заноснога младића,

идеали ући о: њему и у најдубљој старости као иу

данима пајслађе младости. С тога су и његова пребила занимљива, - привлачна, "врло ноучна, увијек вачињена топлипом његове жарке љубави народним идеалима. "Омладина га је за то јако ције"вила, вољела и поштовала. Кад му је по његовом пенаионисању пошљедња генерација. његових ђака | 1593. год. предала у знак своје синовље захвалности, као успомену своју слику у групш пок. ПИ проматрајући је, одговорио је врло. потресено: ХЛ вам, дјецо! Увијек сам волио своје Ђаке и трудио се у срца њихова усадитт само љубав према величини Ћности. Уморан сам; рад ипак жалим што сам од

зилно поде ећа- на-- прву годину мога наставничкога "рада, ка, а“ бијах тако млад, одушевљен, пун воље и снате за рад, постављам на. највидније мјесто Је сво=

7 соби за рад да ме она увијек подсјећа, да своју

нијесам свршио: да морам и даље радању народне. будућности | до тога ледњег 1 велшки покојник је дошста и даље _ пању и ноћу до » Болестан. вам кад

дужност још

· штаб, радио п писао, и -

колико сам у млађем добу одговарао је покој тик својим пријатељима, кад су га прекораваши | за нанојиш и сувишни рад

у старости. Ноге су га. "већ биле сасвим издале; али

_ организам здрав, И он је писао у својој наслоњачи

ако пред саму ПР смр рт чак и == дневне пора роне

чланке, —