Bosanska vila

Бр. 15. и 16.

Као књижевник Срећковић је био на првом мјесту исшорик. Послије Рајића он је “у Српству једини _ највреднији, најопсежнији, најпотпунији и најобилатији, ако не и увијек најкритичнији српски историк. Он је проучавао народну прошлост у свима њеним историјским периодама, пи може се рећи, да их је у свој могућој за данас знаној опширности одлично и знао. Имао је увијек широк видокруг им дубоке погледе у свима историјским појавама. Имао је ванредно памћење, ш свој предмет знао је у најситнијим појединостима. Ако из богате ризнице свога -псторијскога знања није увијек могао извући и сушту историјску пстину, из оскудице поузданих извора, али за то није пренебрегавао као грађу изнијети и најмању ситницу из срцеке прошлости, тежећи увијек да и из ње извуче поуку за еврху свога предмета: ставарање _ сртскога · палариотизма и Срећковић је био истиорик: талариота, националиста, идеалистаа. У томе је његова главна одлика од свих других српских псторика, који су више у народној историји гледали сухопарну егзактност. Срећковић је желио пи радио, да омладину малене Србије васпита, спреми на првом мјесту за остварење тешкога на= роднога задатка. Отуда је он у очима шљедбеника школе Руварчеве био »некритичан« и »шовиниста«,

Кељан најприје упознати свој народ, па онда о њему писати, пок. Срећковић је још 1878. године путовао по Старој Србији и Маћедонији, и на том путу скуппо богату и значајну збирку старих српских споменика. Његоро п пок. Милојевића тадашње путовање по овим двјема српским земљама и данас живи у успомени тамошњега, народа. Обојица су тада могли путовати прерушени, кријући своје име, с опасношћу свога живота. да то су према приликама они бивали и: сточни трговци, марвени »ећими« (љекари), мљекари, ћумурџије, зидари и т.д. У селу Кучевишту, у Скопљанској Црној Гори, причао ми је 1901. год. један старац Србин, да је пок. Панта пј овео код њега у воденици као »воденичар« више од десет дана. Турци су савнали за њ и тражили су га свуда. И једнога дана заптије су нашле у кучевишком манастиру св. Аранђела, Душановој задужбини, само једнога издрпанога »зидара,« гдје под надзором калуђера мистријом крпи манастирске ћелије, али Папту Срећковића, српског великог даскала — нијесу нашли,

Год. 1875. Срећковић је пропутовао Арбанију, Приморје и Далмацију.

Тек послије овога пута Срећковић се баца свом снагом на широко, али до тада још недирнуто поље рада на српској историји. (Он је писао много и разноврсних чланака из српске прошлости, штампаних у >Гласнику Српског Ученог Друштва,“ »Гласу Академије Наука,« »Споменику,« »Љетопису Матице Српске« и скоро свима осталим књижевним часописима и листовима, који су излазили за вријеме његовога четрдесетогодишњега књижевнога рада. Писао

национализма.

1904. БОСАНСКА ВИЛА 1904.

Стр. 275

је још као ђак, а и касније и у руским књижевним листовима. Ну његово најопсежније дјело из. српске историје јесу његове двије врло опширне свеске »Сртске историје« од најстаријиг времена та до свршешка АТП. вијека, доба жутанијско и краљевства ти царства. Покојни Срећковић је написао и трећу свеску своје историје, која је обухватила ТУ. џи У. период српскога народа до најновијега времена. Ну она је остала у рукопису. Ова ће његова » Српска историја« још дуго и дуго служити као изврсна скупљена историјска грађа за проучавање и расправљање скоро свију спорних и неспорних питања из те далеке српске прошлости, | Мање се покојни Срећковић бавио писањем опште историје, коју је најприје предавао заједно са народном, и из које је написао и штампао свој уџбеник за историју источних п“ класичниг народа. Срећковић је био мало и белетристичар. Окушао је своју снагу и на приповијетци (Аматема, Моје

дјетањетво п др) и на драми (Бишка на Дубљу 1815.)

И ако је покојни Панта ванредно добро познавао народни језик и говор, и њиме умио чисто народски, природно причати, ипак те његове умне творевине не могу издржати озбиљну критику.

Срећковић је био врло вриједан и плодан новинар. Као новинар бавио се расправама разних друштвених и политичких питања дневне и трајне вриједности. Најомиљенија новинарска тема била су му питања из српскога национализма. Ако је ма гдје у друштву опазио, да се кваре и напуштају српски национални обичаји, да се ушљед унутрашње политичке борбе запостављају и пренебрегавају српски национални интереси, да главна и по његову мишљењу једина Србинова дужност: остварење народног идеала скреће с правога пута, Срећковић је одмах противу тога снажно устајао и свом жестином свога, народним хумором и сарказмом испуњенога, пера осуђивао и сузбијао таке појаве, опомињући на вријеме народ и омладину, да се клоне пута, који води забораву прве и најпрече дужности Орбинове. У прилог овоме интересно је напоменути, да је пок. Срећковић одмах по повратку са школе из Русије написао у Биограду чланак противу слављења Имем дана, јер се тај грчки обичај знатио био укоријенио тада у бпоградском друштву, препоручујући, да се слави само српска слава. Такав жарки родољуб и патриота остао је Срећковић п до саме своје смрти. Нарочито је у одбрану српских интереса ревносно и неуморно устајао својим многобројним чланцима по руским новинама, особито у вријеме српских ратова за ослобођење и независност. Позната је ствар, да је пок, Срећковић одлично знао руски језик, и да је

много љеште и китњастије умио писати руски, но

српски. Његови пријатељи у Русији, са којима је до смрти одржавао ревносне везе, преводили су му често његове слике и на француски и износили у листу