Bosanska vila

_ Стр. 984

_ 1904. БОСАНСКА вила 1908.

|

Повледња иекра страснога. плама

Руби се тихо у тавну ноћ, | _ Презрено срце узалуд пшта: __»Зар никад ране нећете проб' о«

И болни уздах лагано лети, И грли њену неверну труд; А светна душа у сузама грца, У срцу свелом ледена студ.

Бр. 15. и 16.

(0, ћути срце, стишај се тужно, Звезде је твоје утрно зрак, _ А срећу твоју ох, давно, давно Окрио је густи, вечити мрак, |

" Немој јој клети неверне груди, Па небо клетве не чује глав, а Е Ћути, (0, Бути ш болу твоме Лека бе дати самрти чаб.

о

У души опет пустош...

У грудма вера пада, умиру идеали, Негдашњих нада мојих тихо се губи моћ, И сунце среће моје са негда пуно сјаја, Лагано бледи, тоне у недогледну ноћ. –

Па да л да суве лијем над гробом мртвих снова, Или да оплакујем срушени ерца над #

Плак'о бих, плако горко, ал сува нема виште, ШРИ ар суву давно по је тешки јад.

И срце већ је стало, не куца силно тако, Нит уздах болни бурно таласа свелу груд,

_ Јошт мрачни поглед само у њему прошлост блуди, _ Док стазом жића мога шири се пустош евуд И ко последњи жижак у порулштеном храму,

у мрачним мојим грудма бјаше твог лица чар

Да угаслој души разгони мучну таму, У болном срцу опет распламти мртви жар.

,

Па и ти оде. _ »Вбогомје рекоше уста. твоја; А груди моје горки потресе уздисај;

Па сада песму молим: Однеси уздах болни у дратин лепи крајјс Б

»Полети песмо сетна,

(ад ејацз де Ј.

ајанствена, туђинка.

| - бегтиде Раде. ____ С енглеског превела Митра. Морачина. =

Кјутра дан Пеђи је посијетила. тајалетвену туђинку. Као што је мислила, није је ваЈЕ текла код куће. Пошто је предала повјет= 774 ницу госпође Нелсон, упути се обали, да ве нађе с Ђеком, који је био отишао ловити _ рибу. Чамацп је привевао у заливу њу мјесто. лова, непрестано је на њу мислио. Равмишљао је "да ли ђе јој открити све одмах, или ће још че-

бити на чисто, па ма што и немило чуо.

__Већ из далека угледа њезин првени сувцобран. Окрену чамац и притјера га уз обалу. У њему се мијешала радост и стријешња. - -

»Није код куће«

ли на моме милом брежуљку! Штета што је не нађох; могла сам је позвати да се с нама воза! «

»Ми ћемо уживати и без њес

„А, шта знаш» Могао би се јоши залљубити у њу и — сваштај«<

_ кати. На пошљетку дошао је до закључка, да више не може бити у неизвјесности, Мора једном

рече кад уекочи у чамац »Управо кад што сам мислила! Да ми је знати је

— - б | · (Наставак). | | -- | Е

„Могао бих, шли не бих«. »Ш то не 8«

»Ва то што сам заљубљен у другр« рече Ђек послије мале почивке. -

Пеђи посматраше. хоризонас. Црвенило њезиног_ сунцобрана. бацало јој је ружичасту сјенку на лице п цијели њезин стас. Бек је гутао жудним погледом сваку пртицу њезине дражесне слике.

Кад то рече, погледа га полако и вачуђено. Скерлетна. румен обли јој образе и брзо. окрену но= лед на другу страну.

Бек уленгери опет чамац и сједе покрај ње. | (Сав је свијет сад пред њим ишчезвао Ни само море не хтједе их ни једним. тадасићем увнемиршти. Као да је пијело. пристаниште спавало ј мртвим сном. Није маршо за романтику, али сад му се учинило да је само њих двоје на свијету.

»Ја те волим Пеђи« рече без околишења, Пеђи се пренерази, а ипак се радовала. Допа-

дало јој се то, јер је било тако — романтично!