Bosanska vila

Стр. 288

Доктор: Тетка! То је био равин! Старих Израшлћана рабинер!

Мила: Све једно, био он ко му драго, ти ћеш боље урадити, да ми будеш у помоћи, да то јадно створење мало разонодимо. „Келила бих да јој мер-

· ника избијемо из главе. — Ти ми, Драгутине, морали ту љубав учинити, те ми бити у помоћи.

Бри о ___ 1904. БОСАНСКА ВИЛА 1904.

тине, уверавам,

Доктор: Молим, драге воље. Где вам је та госпођица 2

Мила: На пијаци. Доктор: Чекаћу, док дође.

Мила: У напрад већ лепа хвала. Ја те, Драгуда је девојче ванредно добро одгојено; чуварна је, добра је газдарица, једном ....

(Наставиће се).

Сегјкае согопае.

— А. Р. Је <> И ла као горска вила, - __Џа кад анђео ноћи тајне МИ љубећи косе твоје, о зора љупка, мила, Загрли ти груди бајне — Шапуће ти снове моје У очима тавна ноћ. Затрепери зефир благ. И угасле душе над. У погледу ока бајна | А кроз сутон ноћи дрне Ох, идоле срца свела Плам пролетњег сунца сјајна, Болни уздах тихо прхне Јеси л' поздрав предусрела, Аморове стреле моћ. ИМ поси ти поздрав драг. Јеси ли га чула тад П.

У освитак зоре сјајне

Кад зашуми лахор благ,

На крилима Ладе бајне

Лети теби поздрав драг, И збори ти, моме цвећу: Љубићу те, друге нећу«.

Ш.

Сунце је зашло било, последњи зраци сјајни Копреном златном својом увише даљне горе, И блага сутон тихо растире вео бајни,

Ширећи тавна недра ко мрачно какво море.

И зефир с цветних липа носаше мирис мили, Те напајао миром тишину ноћну благу;

А ми смо загрљени под липом тада били, Слушали глас славуја где своју слави драгу.

Кад се сутон спусти блага, Мрак распростре вео свој, Тад ти опет душо драга Лети топли поздрав мој; А мисли се теби крећу >да те живим и умређу«.

Са. пуно жудње, среће ја грлих стас твој вити,

И љубих усне рујне и мрсих косе твоје, А бистри, мали поток хтео је тајпу скрити, И жуборећи тихо бацао вале своје.

На моме крилу ти си сневала.снове среће, А зефир пиркајући грлио ти груди бајне,

"И лелујао тихо мирисно, љупко цвеће,

Летећи тихо даље пучином ноћи тајне.

Ја љубих лице бело и твоје груди бајне, (С усана медних твојих слатки сам нектар пио; Док рујна зора сину и баци зраке сјајне,

И ја се из сна пренух...

ТУ.

Гледах те с пуно миља кад сутон падне бајна, И звезда зрак заруди;

А ти си уздах слала са пуно бола тајна

Из нежних твојих груди.

И зефир страсно, силно грљаше груди твоје И твоје косе бујне;

А мале звезде сјајне сипаху зраке своје

Да т љубе усне рујне.

ах, то је санак био.

А Амор склопив крила у очи слеће твоје, И оштре пусти стреле,

Да са отровом својим обрани срце моје, И сломи груди свеле.

И сад за сликом твојом са чежњом поглед блуди,

Док срце дрхти тајно; А болни уздах шапће из обрањених груди: »Бубим те чедо бајно«.