Bosanska vila

1904. БОСАНСКА ВИЛА 1904.

Стр. 287

зиним очима била пука себичност. Али је увиђала, да није згодан час о томе јој говорити. Тиме би је само отуђила од себе и изгубила нацу да би јој икад више могла говорити о томе и извести је на прави пут. Само је увјеравала о својој дубокој симпатији и жудњи да је може утјешити, Сјај дјевојачких очију и стисак руке казивали су јој да је задобила њезину љубав и тако утрла пут за остало. Етила оде олакшана срца први пут за шест мјесеци. На вратима срете Ђека прашљива и прљава од вожње. Он је ипак замоли да је испрати донекле.

>»Ваша је тетка анђео« рече Етила послије кратке шутње.

>Тако свако каже. Је ли вам што о себи при= повиједала 2<

»Није. А врло би вољела чути што о њој«.

»Нема много причати. Њу и тетка задесила је велика несрећа на жељезници. Он је остао на мјесту мртав а она саката цијелог живота«. = »Ах, то је жалосно, врло жалосно!

»Па да није толико патила у животу, можда не оп ни била онаква, каква је. Ми се уопште сувише плашимо патње, а да није патње; свијет би зло прошао“. ј

(на га брзо погледа. Јуче је изгледао као да је и сам нешто претрппо, а данас је био одважнији и ведрији. Али није ни сањала какву је борбу издржао тај дан сам са собом, па ипак је изашао као побједитељ. Многи мисли да је она најмања жалост, од које се показује најмањи траг. На против таке су жалости често најтеже. Оне се, вшше пута, не могу ни излијечити. |

На раскреници сретоше Шеђи. Била је натму= рена и жалосна. Није мислила да ће се Ђек моћи тако брзо отуђити. Јутрошњи његов одлазак био јој је други удар. а сад ево и трећи. Сав јој је свијет крив. Она је увријеђена.

Саставши се све троје, Ђек предложи да једном иду заједно ловити рибу. Етила радосно пристаде, јер је вољела возати се на чамцу. Џеђи лако поцрвење и пристаде равнодушно.

»Данас си се лијепо провео2« рече мало саркастично, кад се с Ђеком враћала кући,

Песма у прози.“

Ево ме у дивноме Дубровнику, у чаробном Лападу, где човек будан снива. На лаком ветру светлост трепти и вјајне. прелива боје, као меке таласе, преко орда и долина, преко огледала што се морем пружа и страхоте му крије док га не разбије бура. Јарко сувце спустило зраке. те пебеспе жице, затегле се за морске капљице, а виша их сила вечном хармонијом креће у славу божију,

И овај кутић земље Лапада је храм, у коме се химна чује, кад се душа диже Творцу. А. то- плаво

=>)

„Па није било ружно. А шта си ти радила 2

»Покушавала сам цртати«.

»Па није шшло од руке 2« |

»Није. Све је испало наопако. Небо као чађава вулканска ерупција а стијене....«

Ђек се насмија.

»А шта је с рукавима 2«

»УНебо и стијене не носе рукаве«.

»Миелим на оне, што си их криво екројила«.

»Нијесу се сами поправили, а ваљда и неће«.

Он је мило погледа. Била је уморна и нерасположена. За то је није волио подраживати као обично, Шешко му је било што је тврдоглава, па не увиђа колико би је могао усрећити.

Сву вече је гледао њена мала, напућена усташца и у себи се смијао њезином љутитом разговору. Пеђи се ту вече добро исплакала прије него је заспала, не знајући ни сама зашто.

Послије три дана изненада је позову кући. Ђек је смјести у купе и осим једног стиска руке при растанку, не рече ни ријечи о њихову разговору у чамцу. Кад воз одјури, Џеђине очи засузитше.

»Сад ће се заљубити у Етилу Риверс и узеће је. Па треба ли се радовати његовој срећи!«

Магла јој се навуче јаче па очи, па није могла ни море видјети. »Нијесам се падала да ће на све

тако брзо заборавити. Сад више никад не ћемо моћи

општи они. стари пријатељи !«

Пеђи накваси те ноћи још један јастук сувама. Њезин досадашњи живот био је као сунчев зрак весео, безбрижан и срећан. А то није подесно земљиште, гдје се срца прекаљују. Као тито цвијеће вене од превелике сунчане топлоте, па му треба свјеже росе, да му поврати свјежину пш љепоту, тако и срце квари превелика срећа, па му треба росе — сува да га окријепе. У срећи трчимо тамо, амо као лептир око свијеће, не знајући да опо, што нам изгледа топла, сјајна свјетлост, може пас опрљити ако се не умјеримо. Ваља примати и зло и добро мирно, па ће се зло -најпослије окренути на добро. Најбоље ствари, за које смо се тако страсно молили, дарује нам отац небесни баш у најзгоднији чае.

(Свршиће се).

небо дубровачко, што га лепшег видит није и оно се љупко смеје па ту дивну природу...

Па не знаш кад је лешпе, ил по дану ил по ноћи, кад се јарко сунце ил бледи месец по њему шеће, а ситне га прате звезде. Опустиш ли очи доле, друго се небо створи, јер сад по тихом мору сјајпи месец плови.

А ја све то гледам и будпа снивам о старој слави Дубровника!

Савка С.

те