Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 46

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 1 и 2

да учинимо ништа таквога, чега не би жељели да други нама учини. Не ће ирема томе бити света у основи она љубав, коју ми показујемо наспрам неких ради земаљских каквих разлога, што нам јс можда неко учинио какво добро, или рачунамо да ће нам учинити; кад љубимо некога док је на власти п богаству; а сутра му окренсмо леђа, јер није више на власти, или је осиромашио, или је пао у какву невољу. Биће света гто пошљедицама својима љубав, кад са исказима л.убавп у ријечи буду скопчана и дјела. Чддџд иод, каже апостол Јован, не дгобнмћ слокомћ ннже 1Л31ЈК0МЂ, но дшдомћ, м нбГЈШ01о: н о семт> рдзгмшсмЋ. мко отћ нстннм ссмм. 1 ) У иомагању сиротињи, у похађању болесннка, у жртвовању на корист сиротне п напуштепе дјеце, у старању о њиховом добром васпптању, у прилагању на добротворне сврхе и у сличиим побожним дједима показује се права хришћанска љубав к ближњему, јер је плодотворна и света по пошљедицама. Овакву љубав ми смо дужни као хрншћани да гојимо н да је свагда показујемо. Овакву ћу вам љубав, љубазнп моји, ја непрестано проповиједати, а наетојаћу свнма средствима и да дјелом оправдам моју проповијед о љубави п да вам, колнко више узмогнем, будем примјер у томе. Чувајући и хранећи узајамну, искрену и братску љубав, ми смо тијем добили чврсту основу за међусобни наш мир, добили смо јамство, да ће и слога међу нама владати и трајном бити. Па колико нам треба да гајимо ове врлине као хришћани и ради опће наше добробити. толико исто ми се морамо старати да их чувамо и да се у њима учвршћујемо и ради особности наше вјерске и народне. Ми иеиовједамо вјеру православну, — а то је она вјера, коју апостоли Христови проповиједаше, којој нас учи символ никео-цариградски, коју утврдише седам светих васељенских сабора и која је данас онако исто чиста и неповрнјеђена, као што је била у прве дане хришћанства. Она је онај свети аманет, који је сам Христос предао апостолима, а ови својим нашљедницима и до данашњега дана. Као такву ми смо дужни ту свету вјеру чувати као нашу највишу светињу, дужни смо је непрестано његовати у срцима нашима и наших синова, тврдо убјеђени, да ће нас она, уз добра дјела наша, повести к вјечноме снасењу. — Чуварем те свете вјере ') I. Јов. 3, 18. 19.

јест православна црква, која је „сдннд, скитли, сокорнлд н лностолсклд." 1 ) Она је она света невјеста Христова, с којом је он обећао, да ће бити до краја вијекова Она је онај стуб истине, који не може никад клонути. Она је оно царство благодати, које паклена врата не ће никада надвладати. ЈБубимо, љубазни моји, свим срцем нашим нашу свету православну цркву; будимо јој свом душом одани; будимо готови за њу положити и живот свој, — па вјерујући у божанску установу њену, у њену непогрјешивост, надајмо се са пуним поуздањем, да ћемо се удостојити божјега благослова, како у овоме, тако и у будућем вијеку. Поред цркве православне, које имамо срећу бити синови, чувајмо, љубазни моји, и оно што саставља наше обиљежје међу другим народима, што саставља наш народни значај, — чувајмо нашу српску народност. Народност је наша славна по историји својој, славна је по данашњем њеном значају у свијету, а славна је п као чувар и носилац најплеменитијих грађанских врлина. Историја вам је њена нозната, — па из иримјера прошлости научимо се љубити своју народност, бнти јој свим бићем нашнм привржени и бити готови све да претрпимо на свнјету радије, него ли да јој нзневјеримо. Ако мп будемо чувалп п његовалн као што треба нашу српску народност, ми ћемо тијем заједно сачувати н приврженост нашу и нашу љубав к православној цркви. Српска је народност везана тијесном везом са православном црквом. Са православљем почиње хрншћански значај наших славпих предака; православна им је црква била ослон, кад су пајвећа и најславнија дјела чпннли; она им је народност сачувала у оним тешким часовима наше прошлости, кад је варвар хтио да нас уништи, кад је изгледало, да Србина не ће впше бити на свијету. Наши стари ово су добро разумијевали, те од туда оно настојање њнхово, да се свагда старају о једној ради друге, о цркви ради народности и о народности ради цркве. Благодарећи српскоме свештенству народност се наша могла очувати; благодарећи њему ми можемо данас да се дичимо нашим именом, нашом историјом, нашим народним особинама. Примјера нам доста наша иеторија нружа о страдањима српскога свештеника за свој народ, а није мање нримјера о борби, коју су наши *) 9. чл. Символа вјере.