Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 48

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 1 и 2

ства, нашег најмилостивнијега Цара и Краља Франца Јосифа I. Заповјед је наше свете вјере, да будемо покорни владаоцу и да га поштујемо. Богд г.онтосд. 1|лрд чтнте, дко естћ кодд по;т, каже нам новозавјетно св. писмо. х ) Али да и нема те тако изричне заповиједи, ми православни би дужни били штовати и љубити данашњега нашега Цара и Господара због његовог брижнога старања о добру и напретку наше цркве. До времена, кад ће ступити на пријесто наш данашњи Цар, црква је наша у овим крајевима била тек само трпљена. Прве године његове владавине већ јој се признаје у основи слобода и равноправност са другим вјероисповијестима у држави; 2 ) и та слобода и равноправност њена све се више и више ироширује, док најпослије она не достизава данашњи свој положај потпуне слободе и једнакости са свима осталима, признатима у држави, вјероисповијестима. Ово је установљено и утврђепо данас основним државним законом. Али и осим тога, ми имамо разлога бити обвезанг захвалношћу према нашем свијетлом Владаоцу, што он и лично у свакој прилици чинима показује своју наклоност према православној цркви и према служитељима њеним. Ове двије дужности наше нрема држави и према владаоцу ја сам сматрао за дужност своју да напоменем данас, кад сам постао духовним поглавицом ове епархије. Хоћу још да споменем о једној прилици, која је од великога значаја за наш јавни живот. У нашој Далмацији ми православни налазимо се у непрестаном саобраћају са иновјерним нашим суграђанима, с којима нас везује мноштво разних заједничких интереса. Па какав мора да је одношај наш према њима? Као што је тачна и опредјељена у свему наука наше цркве, тако је она опредјељена и у одговору на ово питање. Ја сам већ споменуо, а сада опет понављам, да између темељних хришћанских врлина прва је љубав, коју нам јеванђеље заповиједа, да гојимо како према Богу, тако и према свима ближњима нашима. Хришћанска наука не чини разлике између тих ближњих наших, као да би неке ми имали да љубимо више, а неке мање. Сви су људи равни пред Богом, свима је он опћи отац, те сви су дакле браћа међу собом. Па кад нас јеванђеље тако учи, било би с наше стране хтјети поступати ') I Петр. 2, 15, 17. 2 ) Царски патенат 4. Марта 1849.

противу јеванђеља, кад би ми неке љубили с тога, што једнако мисле и вјерују као ми, а друге пак мрзили с разлога, што друкчије мисле и вјерују од нас. Плод је хришћанске љубави и вјерска сношљивост, па као што смо дужни љубити све људе без обзира на њихов друштвени положај, тако смо исто дужни бити сношљиви према свима и у вјерском одношају. Исповиједајмо ми нашу цравославну вјеру јавно и отворено, будимо јој свом душом и свим срцем нашим одани, казујмо истину наше вјере свакоме, ко хоће да је чује, али силом и недопуштеним средствима не намећимо је никоме, него будимо према иновјерцима онако сношљиви, као што то желимо и имамо права тражити, да буду они сношљиви према нама. ЈБубав прашта, па тако и сношљивост. Несношљивост с једне стране изазива несношљивост с друге, изазива међусобну мржњу, а на штету хришћанства, на зло човјечанства. Његујући вјерску сношљивост, ми смо се тијем сачували и од онога зла, које руши у основи друштвени мир, сачували смо се од прозелитизма вјерског, који је осудио у своје вријеме велики апостол народа, и који већ с тога, што не разбира средства, којима ће до своје цијељи доћи, противан је јеванђељу. Клонимо се браћо свега тога, па чврсти и непомични у нашој светој вјери, имајмо поуздања у божји промисао, који ће упоравити свима људима према вјечноме нацрту своме. И овијем, љубазни моји, ја хоћу да завршим прву моју ову ријеч с вама. Много имам још да вам говорим, ') те ћу вам за то често управљати моју ријеч, јер је заповијед Господња веома широка, 2 ) — а сада, припомињући оно, што сам у почетку овог мог говора казао, обраћам се свима и свакоме са топлом молбом за усрдну и братску помоћ у предстојећем мом трудном архипастирском раду. Обраћам се најприје са таквом молбом пречасноме клиру ове епархије. Ја сам признао своју немоћ и своју слабост, а признајем је ево и исповиједам још један нут. Будите ми, браћо свештеници, једног и другог чина, искрени и добри другови; подпомажите ме својим добрим савјетима, својим искуством, а по највише својим радом. Ма колико настојао ја сам, и трудио се о доброј управи, ипак би мало могао успјети без вас, без , ваше *) Јов. 16, 12. ђ Пс. 118.