Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 1 II 2

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 53

гдје је учитељевао, најприје у Полачи, за тијем у Плавну све до год. 1879. Те године врати се у Градншку за учитеља, и ту га нзабере општина ујуну 1880. за пароха. те оженивши се са Милком рођ. Поповић из Ј"љме, крене у Сарајево ради рукоположења. Ту буде 31. октобра 1880рукоположен за ђакона, а 1. новембра исте године за свештеника, од сад већ блаженопочившег митрополита Антима. У Градишкој је по томе служио и као свештеник п као учитељ; а по носвећењу Саве Косановића за митрополита, као надзиратељ градигакога протопрезвитерата. Кад је ушљед превпшњег ријешења од 17. октобра 1882. установљена српско-православна митрополитска конзисторија у Сарајеву, тада је он на предлог Високопреосвештеног митрополита, господина Саве, изабран и потврђен за редовног конзисторијалног чдана, и у томе је својству остао све до своје смрти. Поред конзисторијалне службе предавао је прве године неке предмете у ново основаној богословији, на је тамо и екопомијом управљао. Године 1888. произвео га је садашљи нага Високопреосвештени митрополпт госп. Т>орђе Ииколајевић за протопрезвитера, цијенећи његовупрошлост, његов примјерни свештепички живот, његов озбиљни и промишљени рад око бољитка у црквеном и народном животу. Тако је текао живот покојников; текао је патњом и чемером! Кад је требао највишу његу да ужива, морао је да издржи најтеже ударце своје судбине; они су му н панијелн немилу болест, која му већ толико година подгриза корјен живота, и која га је ево раставила са дугаом п са овијем бијелијем свијетом, при евем том, што је покојник умјерено живио, у иородици задовљан био, а од стране своје честите супруге Милке,

кроз толико година таку његу уживао, каква се у данашњем свијету и вијеку не може евагдје наћн. Ах, грозпа смрти, ти најжешћи злотворо рода човјечјега! П1то укиде живот човјеку, који је истом нрешао половину људскога вијека? Што одузе оиој нејачн брижљива чувара и хранитеља, вриједна и милостива оца? ПГто угуши срЦе, које је тако јако куцало за свој мили род? ТТТто покоси човјека, који није никога уврпједио. никога саблазнио? ТПто затвори за навијек уста проповј еднику слоге, мира и љубави међу браћом? Тужни зборе! Још који часак, па ћемо се за увијек растати са покојником; њега ћемо до мало још предати хладноме гробу, његовом вјечитом боравку; њему ћемо пошљедњу почаст да укажемо; ал' му се јога пијесмо тијем свестрано одужили. Иза покојнога Сшеве остаје његова тужна супруга са троје сирочади, троје незбринуте дјеце: Олгом, Светозаром и Јованом, који са уздахом и ^узним очима погледају на оне, који су у властп и положају, на свако добро и милостпво срце. Потребап је овако младој породнци и морални закон, морална утјеха у данашњем бурном и промјенљивом другатвеном животу. Иедајмо • мјеста изреци оног старог класичког пјесника: док си среЛан, много Иеш бројаши пријатеља, а кад ти настану шамна оремсна, сам %еш бити. Теби, мили нокојниче, пошљедњу нашужељу сад казујемо: Лака ти црна земла, вјечна ти уатмсна! А судећи по твојој жртви, коју си принио на олтар своје свете цркве и свога драгога народа, чека те овај поздрав у двору. небеском : Добро, слуго добри а вијерни, вијеран си ми био, у()и у радосш Гост/ди својега (Мат. 25: 21.)'

Три бесједе проте I. 0 страшноме суду. Браћо! — Данашње свето евангелије, као што сте чули, говори с страшноме суду, — о другомс доласку спна Божијега на земљу. Сваке године св. црква кроз своје свештенике пушта нам у уши глас оне анђеоске трубе, која ће у пошљедњи дан затрубивши, оживити наше кости

Стеве Давидовића. да у цјелокупном своме саставку стану пред прави суд Божпјп. Мц то све чујемо и знамо; али п оиет сваке године остајемо у грпјсху, као н ирпје, Пека би свакн од нас браћо, почео зрело мислити, какав мора страх обузети онда грјешнике, какве ли ће емутње сносити, чујући укоре и ужасну осуду! То велим, који би од нас све знао, неби | се по том ни један једини усудио ни један гријех ни преступ учинити.