Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 150

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 4 II 5

своје поменуте •жел>е. навешћемо овдје шта је о томе рекао у своме 18. бр. од 1872. У чланку „шта дасеради?" међу осталим рече се и ово: „Са више страна упиташе нас пријатељи наши, да ли се посвећење од митрополита у страној држави произвести може, почем епископ треба заклетву према цркви и митрополиту и према владару да положи. ТТТто се тиче положаја наших епископа, који ови према цркви и према држави заузимају, то имамо ово рећи: При посвећењу полаже епископ присегу пред Богом и народом и заклиње се, да ћс вјеран бити цркви н држави односно предпостављеној глави цркве и монарху државе, што једно и друго именује. Но као год што се заклетва код монарха односи не само на садашњост, него на цијелу династију, дакле и посљедоватеље, исто тако изриче и може дотичан епископ изрећи, да се заклиње сваком будућем митрополиту — српске православне цркве у Аустро-угарској. Цијела ствар тпче се дакле само формуле. Посвећење по себи просто је чин цркве и овај се може ма гди, ма од кога митрополита или ма од која два или тш1 епископа произвести.

Овештеници и учитељи као Пише (Наст По до сад наведеном свештеници би требали да се и сами занимају пол^олривредом и да у првом реду настоје да на свом дому и пољу папредније раде. Ово важи за оно сеоско свештенство, које се већ бави пол.оприврсдом и које нд селу мсђу својијем народом живи. Осврнимо се овом приликом и на онај дио нашег сеоског свештенства, које станује ван својс парохије. Многи који не познају наше прилике у Босни и Херцеговини, чудиће се да у нас има и такијех свештеника. Има их доста а особито тамо, гдје је близу овеће мјесто, при свем том што се то противи и самијем црквенијем канонима. Нека нам не замјере штована браћа свештенипи, којнх се ово тиче, јер нијесмо рекли ни из какове зле намјере, већ из љубави према нашој православној вјери и народу. Да је становање нашег сеоског *) Видн I н П свеску овог диста стр. 50 и 51

Ово је дакле једна формална и црквена страна, друга н најважнија што се положаја према држави дотнчнога епископа тиче, то је интронизација. Кад се епископ посвети ц. и кр. комесар уведе га у своју дотичну дијецезу. При овоме чину полаже епископ заклетву вјериости према владару у руке његовоме комесару. * У смислу правила и канона црквених нема, нити може препреке бити, да или наши епископи и сами, или београдски митрополит са своји суфрагани посвећење произведе." Кад помислимо, да је Герман знао употребити слабост администратора карловачке митрополије владике темишварског Самуила Маширевића, те је за вријеме упражњење митрополитске столице 1864. постао архимандритом, што се дотле није никад догодило у карловачкој митрополији; не треба се чудити онаквом писању у „Српском народу." Терману је била главна цијел, сјести на митрополитско-патријаршијску столицу, а којим ће путем до ње доћи, то је њему било узгредно. И што је желио, то је и ностигао. А како је до тога доша.о, не снада да се овдје наводи. """ Ч' наставници пољопривреде.*) В. Ђ. 1вак.) свештенства ван своје парохије штетно по вјеру и народност и да се противи црквенијем установама нема сумње; но при свем том не ћемо се упуштати у тај предмет дубље у нади, да ће се наћи другијех људи, који ће овај предмет опширније претријести и да ће и наше црквене претпостављене власти настојати да свештеници не буду гости својијех парохија, што под поменутијем околностима морају бити. Становање свештенства ван парохија у градовима није добро ни ради тога, што свештеник није у стању поучавати своје парохијане нп бољем пољопривредном раду нити их соколити на рад онако, као кад би мсђу њима живио, јер му није могуће у том погледу ни добријем примјером предњачити, пошто се пољопривредом бави исто тако као и ага, који од својијех кметова само трећину побира. од о. г.